Poslednjih godina Slobodan Ćustić snima hit seriju "Igra sudbine", koja se emituje na Prvoj televiziji. Glumac već više od 1.000 epizoda tumači ulogu Vukašina, bivšeg radnika Državne bezbednosti i zaštitnika porodice Kanački. Za Kurir on se priseća svojih početaka na filmu "Kuduz" sa Abdulahom Sidranom, ali otkriva kako živi kao umetnik u penziji.
Šta je recept za uspeh "Igre sudbine"?
- Topla ljudska priča bez krvi, nasilja i psovki. Našu seriju može zajedno da gleda cela porodica. U svakoj porodici ima mnogo problema, neki ih rešavaju, a drugi komplikuju. Mislim da je "Igra sudbine" nama veoma bliska, a postala je sociološki fenomen.
Kako ste reagovali kad vas je Žarko Jokanović zvao za ovu ulogu?
- Bio sam skeptičan. Poziv je stigao 2019. godine i morao sam da izađem na kasting. Pokazalo se to ovoga puta kao pogodak.
Serija je nakon odlaska Jokanovića otišla u neki triler, ali je publika i dalje voli...
- Istina. Međutim, nema scena nasilja, a ni seksa. Nije srpski narod glup i ne mora da se prstom bode oko kako bi on shvatio da ima oko. Pustite ljude da sami zamišljaju. Naši junaci su možda kvarniji nego što mi i možemo da snimimo.
Da li je naporno raditi sapunicu?
- Nije naporno, a umorim se samo kad imam tri dana pauze. Odavno nisam imao ovako veliki zadatak, a najsrećniji sam što imam puno obožavalaca među decom.
Kakva su deca kao publika?
- Najiskrenija. Međutim, kad malo porastu, više liče na svoje roditelje i postaju pomalo neudobni (smeh).
Duga vas nismo videli na filmu...
- Mnogo sam dobio serijom "Igrom sudbine", ali sam i izgubio. Producenti u Srbiji verovatno misle da kad igraš glavnu ulogu u sapunici, nemaš vremena da radiš ništa drugo. Nije to tačno. Uspeo sam da snimim paralelno i "Kamiondžije", "Šetnju s lavom" i "U klinču". Produkcije se dogovore lako između sebe. Bude mi neprijatno kad zaborave na mene, jer mogu još dosta toga da ponudim.
Po kojoj ulozi će vas publika pamtiti, kao Kuduza ili Vukašina?
- I jednoj i drugoj. Oni koji su gledali "Kuduza" sada su ozbiljni ljudi, pa prate i ovo što sada radim. Mislim da publika koja me gleda u "Igri sudbine" nije bila ni u planu krajem osamdesetih, kad sam snimio svoj prvi veliki film.
Abdulah Sidran nas je napustio tokom vikenda. Kako ćete ga pamtiti?
- Pozdravio sam se s njim na svom Fejsbuku i Instagramu. Napisao sam: "Abdulah Sidran se preselio... Hvala na svemu, dragi čoveče, divni umetniče i milo dete... Dao si mom životu zamah." Želeo sam da odem na njegov ispraćaj. Međutim, ko zna kako bi to sve ispalo i neko bi to verovatno zloupotrebio i iskoristio. Odustao sam. Lično znam da je Abdulah bio jedno dete. Gledam ga kao velikog umetnika i pesnika i neko zalutalo dete. On je moj život gurnuo u lepom pravcu i zato mu još jednom hvala.
Šta neko može da ima protiv Slobodana Ćustića? Zar bi vas neko mogao popreko pogledati?
- Varate se. Bilo je pretnji i pokušaja da odem pre nekoliko godina.
Bili ste upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. Kako gledate na to što se sada dešava?
- Ja sam arhiviran, odnosno penzionisan. Godinu dana sam već u penziji. Nisam ni primetio da sam u penzioner. Samo ponekad poželim da se naspavam, što su pusti snovi kad snimate "Igru sudbine" (smeh).
Ostaje li žal za nečim što niste uradili kao upravnik BDP?
- Predstavu s Jagošem Markovićem. On je došao u trenutku kad su svi navalili na mene. Predstave se ugovaraju najmanje pola godine unapred. Pitao me je: "Zašto ti mene ne voliš, Ćustiću?" Znao je da ga volim. Hteo je da radi "Divlje meso", koje je sada na repertoaru. Moja želja je bila da napravi neku komediju.
Da li je tačno da su penzije glumaca jedva 40.000 dinara?
- Moja penzija je malo veća, ali je tužna. Ne bih da zamaram čitaoce detaljima, ali nismo u boljoj poziciji nego prosvetni radnici, lekari i profesori.
Kako izdržavate šestoro dece?
- Radi i moja supruga, koja je psihološki savetnik i ima dosta posla.
NE PROPUSTITE
