Bio je 26. mart 1984. godine. Pisac Branko Ćopić izlazi iz svog stana i silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i udara glavom u beton...
Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja.
Neizbrisiv trag u književnosti
Tragičnom kraju obožavanog narodnog pisca, rođenom u Hašanima kod Bosanske Krupe, prethodila je izvanredno bogata literarna karijera, ali i jaki politički pritisci zbog njegovih satiričnih tekstova kojima je želio da ukaže na probleme društva.
Nižu gimnaziju je završio u Bihaću, pohađao je učiteljsku školu u Sarajevu, Banjaluci i Karlovcu, a diplomirao je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Počeo je da piše vrlo rano, a prva dela je objavio već u svojoj četrnaestoj godini. Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik i jedan od učesnika u Narodnooslobodilačkoj borbi.
Pisao je pesme, priče, novele, romane za decu i odrasle. Jedan je od najplodnijih i najčitanijih pisaca naše književnosti, a dela su mu višestruko nagrađivana i prevođena na mnogo svetskih jezika.
Napisao je više od trideset knjiga za decu među kojima su najpoznatije zbirke pripovedaka "U svijetu medvjeda i leptirova", "Priče partizanke", "Doživljaji mačka Toše", "Priče ispod zmajevih krila" i romani "Orlovi rano lete", "Magareće godine" i "Slavno vojevanje".
Neponovljiv talenat nestao je kada je odlučio da tragično skonča svoj život 1984. godine u Beogradu.
Šta je prethodilo samoubistvu Ćopića?
Poslednja dva sata života ovog velikana srpske književnosti predstavljrna su u dokumentarnom filmu "Moja mala iz Bosanske Krupe" reditelja Puriše Đorđevića.
Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka kao dečaka školovali u Beogradu.
Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu i počne da radi kao novinar, Novosti su došle do proširene verzije njegovog svedočenja.
- Branka sam upoznao 14. jula 1964. kada sam primao nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zbog čega sam mu se dopao, tek, Branko i njegova žena Bogdanka došli su u selo i predložili mojim roditeljima da pređem kod njih da me školuju - rekao je Srećković, te nastavio:
- Proveo sam u njihovoj kući skoro pet godina, prihvatili su me kao rođenog sina i naučili su me svemu vrednom u životu. Bio sam plašljiv, smušen, nosio sam kredu u džepu i obeležavao svaki ćošak kad izlazim iz stana, jer nisam poznavao Beograd, i nisam znao da se vratim kući. Branko mi je dosta pričao o sebi, pa i to kako je 1935. prvi put došao u Beograd, kako ga na stanici nije sačekao Miloš Bajić, budući slikar, i pošto nikog drugog nije poznavao, prenoćio je ispod savskog mosta… U tim pričama sećao se svega – govorio mi je o svom detinjstvu, porodici, prvim ljubavima, kako je počeo da piše, svemu važnom što mu se dešavalo u životu. Nije me oslovljavao imenom, nego sa "jarane moj"…
Poslednji poziv
Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.
- Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.
Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži "Doživljaji mačka Toše" i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…
Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.
"Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…
Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.
- Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali – brojne kolege – pisci, mnogi drugovi – saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.
Oproštajno pismo
Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka – Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače.
Pisac se oprostio rečima:
“Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lepi i strašni živote! Mart mesec, 1984. godine!”
NE PROPUSTITE
