Bili su slavni, držali rasprodate koncerte i imali hit filmove i serije, ali nešto ih je vuklo drugačijem životu. Imali su popularnost, ali to nije bilo dovoljno.
Želeli su mir, koji su na kraju i pronašli - u manastiru, daleko od vreve, gužve i stresova svakodnevnog života. Promenili su život iz korena, a njihova priča inspirisala je mnoge.
Rastko Lupulović
Dramski umetnik Rastko Lupulović, veliku slavu stekao je devedesetih godina prošlog veka. Oni koji su gledali seriju "Otvorena vrata", dobro se sećaju lika Milančeta.
Rastko Lupulović ostvari je i brojne druge role kako pred kamerama, tako i na daskama koje život znače, a glumio je u filmovima "Biće bolje" i "Paket aranžman".
Završio je Fakultet dramskih umetnosti i bio jedan od vodećih glumaca svoje generacije, a osim pred kamerama, bio je uspešan i u pozorištu, gde se zatekao sasvim slučajno, kada ga je drugarica "odvukla" u Omladinsko pozorište "Dadov". Tada je imao dugu kosu, kožnu jaknu i vodio potpuno drugačiji stil života.
- Da, najbitnija stvar kod mene je moje obraćenje u hrišćanstvo. Sticajem okolnosti sam počeo da odlazim u crkvu. To mi je pomoglo da se spustim na zemlju iz nekih mistifikatorskih oblaka. Uopšte, hrišćanin-pravoslavac je moje najbliže određenje. Osećam se zasićenim od roka i svega toga. Rok je negde u skladu sa opštim načinom života, opštom površnošću. Kad odem na Akademiju, izđuskam se i vratim se kući prazan i tup.
Na liturgiju odem sa istim raspoloženjem, sa potrebom da doživim katarzu, ali kući dođem sređen i miran… U susretu sa verom i tradicijom dolaziš do harmoničnog razrešenja svojih nemira, a u rok životu dolazi do prikrivanja tih nemira ili potpunog otupljivanja svih emocija. Zato ljudi u roku izgube tu neku kreativnu crtu, istroše se, istroše se, istroše se - rekao je Rastko u jednom intervju koji je dao nekoliko meseci nakon što se zamonašio 1996. godine.
Iste godine je dobio i nagradu za glumačku bravuru "Zoran Radmilović“ na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.
- Nikada nisam zažalio ili da sam se pokajao što sam postao monah. Naprotiv, često mi se događa da Bogu blagodarim što mi je pomogao da se opredelim za ovaj put jer, naravno, sve je zasnovano na čovekovoj slobodnoj odluci. Bez slobodne odluke svakoga od nas nema ni prave slobode… Ljubav i sloboda je ono nešto za čim sam ja krenuo - ispričao je Lupulović jednom u emisiji "Exploziv".
Aleksandar Knežević
Aleksandar Knežević, jedan od autora kultnog dokumentarca "Vidimo se u čitulji", koji je snimljen 1994. godine, takođe je svoj mir pronašao u manastiru.
Scenario pomenutog filma baziran je na knjizi „Kriminal koji je izmenio Srbiju“, čiji su autori Aleksandar Knežević i Vojislav Tufegdžić.
Knežević je bio novinar "Politike". Mesec dana je putovao po manastirima. Želeo je da bude daleko od onoga što ga je podsećalo na svet. Otišao je u Studenicu, gde je započeo svoj duhovnički život, potom je tihovao u Studenici, a zamonašio se na Hilandaru.
Kao monah Romilo Knežević, šest godina je spremao doktorat u Londonu, na Univerzitetu u Oksfordu. U emisiji "Agape“, Aleksandra Gajšeka, pričao je o svom neobičnom životnom putu.
Sa očeve strane, u porodici je bilo šest-sedam generacija sveštenika, ali su ga vaspitavali potpuno liberalno, a roditelji su mu studirali DIF. Diplomirao je svetsku književnost, a onda je godinu dana proveo u Londonu, i to je kako kaže, možda bila jedna od najtežih godina njegovog života.
Kada je sa Svete Gore stigao u Oksford, nije imao ništa od odeće. Iako je, kako kaže, mislio da će na Svetoj Gori ostaviti kosti, njegova shvatanja su se promenila za nekoliko godina provedenih tamo. Knežević je na Svetoj Gori jednom godišnje telefonirao i jednom godišnje pisao pisma.
- Nije lako zastupati mišljenje koje nije u skladu sa onim što ispoveda Sveta Gora. Sveta Gora ima neprikosnoveni autoritet kod pravoslavnih i retki su oni koji se usude da taj autoritet, u pogledu određenih stavova, dovedu u pitanje. Ali askeza sama po sebi ne mora da vodi prosvetljenju. Potrebno ju je ujediniti sa iskustvenim i teorijskim znanjem.
Atos na to ponekad zaboravlja i zato tamo već dugo vremena ne postoji ozbiljno bavljenje teologijom. Izvesno vreme sam se nosio mišlju da bi trebalo osnovati novu vrstu zajednice koja bi oslikavala celokupnost ljudskih sposobnosti, interdisciplinarni, visokotehnološki centar u kom bi bavljenje naukom i naučnim eksperimentima, filozofijom i umetnošću bilo izjednačeno sa molitvom i suštinom monaškog života - rekao je ranije Knežević.
Edita Majić
Hrvatska glumica Edita Majić okrenula se bogu 2004. godine, kada se i zvanično zamonašila. Više od decenije živela je kao sestra u manastiru Svetog Josipa u španskom gradu Avili. Otišla je u svet bosonogih karmelićanki i svoj život posvetila Bogu.
Jedna je od sestara koja ne izlazi iz manastira, nema grejanje u sobi, toplu vodu, spava u ćelijama na ležajima od slame, a veći deo godine provodi u postu i molitvi. Njena majka Jadranka je u septembru 2017. godine progovorila o sudbini svoje ćerke i otkrila detalj – da je odlučila da ode u pustinju i da živi kao pustinjakinja.
- Već dugi niz godina ona je osećala da je Bog zove na drugačiji i radikalniji način življenja. Od samog početka znala je i koji je to način. Bilo je to pustinjaštvo. Živi izvan manastira na pustom i osamljenom mestu, nenaseljenom i u samoći - ispričala je majka Jadranka.
Nisu se zamonašili, ali su u veri pronašli mir
Glumac Gojko Baletić, koga je publika zavolela kao člana porodice Pantić u serijalu "Tesna koža", nakon čega je nizao impresivne bravure, pronašao je mir u veri kada je prvi put otišao na Hilandar.
Iako se nije zamonašio, to mu je promenilo život i udahnulo potpuno novu snagu. U ispovesti koju prošle godine podelio sa Kurirom, otvoreno je govorio o miru koji je pronašao u veri.
- Mi smo oduvek slavili slavu i bili smo u veri. Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom; čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom imam sina Vuka, i njega si videla tu među slikama. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična i gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba da urade sve da spreče to, a ne da se samo okrenu i odu. A posle trpe ljudi, a naročito deca - rekao je i nastavio:
- Bio sam u teškom stanju i javio mi se glas da treba da odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina i bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica i papirologije. Ostao sam 20 dana. Obilazio sam manastire na Svetoj gori. Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam na liturgijama, družio se, radio i sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da me je Bog takao u srce i Duh sveti.
Kako je objasnio boravak u Hilandaru pružio mu je neophodni mir.
- Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se s vremenom krnji. Krenuo sam da idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo i ja im blagodarim na tome. Hilandar me je sačuvao da budem živ kao čovek i pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga da živim. Poslednji put sam išao pred koronu i poveo sam Vuka, trenutno mi se ne otvara i ne znam kad ću ponovo otići - rekao je za Kurir.
Pre dve decenije uputio se ka Jerusalimu, gde je nakon hodočašća dobio titulu hadžije.
- Od 2004. godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo iz Beograda - Vaznesenjska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu. Hodočašće podrazumeva da se živi u hrišćanskom duhu.
Bili smo tamo za vreme velikog posta, koji se 2004. godine poklopio s rimokatoličkim Uskrsom. Jerusalim je vrio od ljudi, što je bilo posebno uzbuđenje. Obišli smo sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, počev od Hristovog groba. Imali smo simbolično krštenje u Jordanu. To je izuzetan, uzvišen put, pun vere. Jako sam ponosan na taj duhovni put, nakon čega sam osetio još veću blagodet i sreću - rekao je glumac za Kurir.
Lazar Dubovac ne krije ljubav prema manastirima
Dramski umetnik Lazar Dubovac, koga publika najviše pamti po ulozi Mališe u serijalu "Moj rođak se sela", čest je gost na Svetoj Gori, a u javnosti se šuškalo da želi da se zamonaši.
Iako glumac nije zvanično obukao monašku odoru, nije krio oduševljenost Svetom Gorom.
- Nisam mogao da se nagledam lepote. Posle nekog vremena provedenog tamo čovek počne da preispituje sebe zašto je na ovoj planeti i kuda odlaze naša energija i stečeno znanje. Zapitao sam se čemu jurnjava za poslom, svađe, dokazivanja. Ništa vam ne okupira pažnju - priznao je.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
