Mnogi Nikolu Simića pamte kao Dimitrija Pantića ili Duška Dugouška, sjajnog komičara, a za mene je bio samo otac, ovako počinje ispovest za Kurir glumčeva ćerka Ana Grujičić. Njoj je kao svojoj pastorki pružio sve što jedan otac može da da svom detetu, a sve što je umetnički stvorio, posle smrti preneo je svojim unukama.
Danas, na dan njegovog rođenja, a skoro deceniju nakon što nas je napustio zauvek, jedina naslednica barda glumišta skupila je snage da govori za medije o čoveku koga su obožavali od Vardara do Triglava.
Nikolu pamtimo s malih ekrana. Kakav je bio kad siđe sa scene?
- Privatno, Nikola je bio jedan veoma skroman i porodičan čovek. Obožavao je svoje unuke i porodicu. Gledao je da s nama provodi svaki svoj slobodni trenutak.
Niko u porodici nije nastavio da se bavi glumom?
- Niko. Moja starija ćerka je imala nekoliko uloga u Pužu, a i ja sam imala glumačke izlete. Pokušala sam da upišem i Akademiju, a možda je i dobro što me nisu primili. Kad sam izrazila želju da upišem glumu, otac nije nešto bio naročito oduševljen tom idejom. Znao je dobro šta znači biti glumica. Međutim, odlučio je da mi pomogne da pripremim prijemni ispit, a sve ostalo je bilo na meni. Ipak, moj život je krenuo nekim drugim putem. Ali nikada nisam otišla iz tog sveta pozorišta koji me veoma zanimao. Prvi put me je odveo u teatar sa tri godine i bila je to ljubav na prvi pogled. Vrlo često sam bila na njegovim predstavama, a i zajedno bismo odlazili da ih gledamo. I danas mi je taj svet tako čaroban.
Imali ste priliku da zaigrate sa ocem?
- U dve predstave. Bio je to veoma čudan osećaj. Tresla sam se od straha i treme. Nisam uopšte obratila pažnju na oca. U predstavi "Florentinski šešir" u JDP trebalo je da zamenim inspicijentkinju koja je imala malu ulogu. Bila je sobarica koja namešta na sceni neke stvari i kaže Branki Petrić: "Gospođo, stigao je gospodin Minardi". Inspicijentkinja se razbolela i zamolila je mene da to kažem. Otac je imao tremu. Stajao je iza scene i gledao, a ja sam samo želela da ga ne obrukam. Dobro se sve završilo.
Da li vam je omiljena njegova uloga u "Bubi u uhu"?
- Ostao je zapamćen po toj pozorišnoj ulozi, kao i po liku Duška Dugouška, kome je pozajmio glas, i Pantiću iz "Tesne kože", ali imao je toliko drugih uloga koje zavređuju da se pomenu.
Koja vam je bila omiljena?
- Epizoda u filmu "Hitler iz našeg sokaka", za koju je otac dobio Zlatnu arenu u Puli.
Mislite li da je danas zaboravljen?
- Ima puno dobrih glumaca koji su zaboravljeni. Volela bih da postoji neka emisija na televiziji gde bismo ih se setili. Među njima je tu i moj čika Slavko, Ružica Sokić, Radmila Savićević i mnogi drugi.
Da li je bio strog otac?
- Ne, ni najmanje nije bio strog, ali je voleo da poštujem njegove odluke. Mi smo sve dogovorom lepo postizali.
Kako je gledao na vaše momke?
- Bilo mu je važno da budem srećna. Kad sam odlučila da se udam, shvatio je da sam dovoljno zrela za taj korak. I danas sam u srećnom braku sa suprugom, tako da nisam pogrešila. Bio je neizmerno srećan kad mu se rodila prva unuka Isidora, koja je stigla baš na Aranđelovdan. Svi su želeli da se ona zove Anđela, međutim ja nisam, na šta je rekao: "Pa majka je, mora ona doneti tu odluku". U svemu me je podržavao. Najviše se plašio da unuke ne budu razmažene, a, u stvari, on ih je najviše razmazio.
Kakav je bio kao deda?
- Šta da vam kažem... Kad su bile neke jače zime, dolazio je automobilom po moju stariju ćerku da je vozi u školu koja je pet minuta od nas. Jednostavno nije želeo da se njegova unuka muči i mrzne. Ispunjavao je sve što je želela. Vodio ju je u park, ali ne običan, već onaj na pumpama, gde su prvo bile gumirane podloge da se Isidora slučajno ne povredi. Ipak, ni jedna ni druga nisu razmažene. Mislim da bi danas bio ponosan na njih dve. Starija je završava fakultet s veoma visokim prosekom, a mlađa Sara je u srednjoj školi i isto je dobra učenica.
Da li će Sara u glumce?
- Neće. Zanima je sport.
Osećali ste teret kao njegova ćerka?
- Nije me tako vaspitao. Jeste bio veliki glumac, ali meni je pre svega bio samo otac, koji me je neizmerno voleo. Tražio je da se nikad ne ističem. Nikad nije svoju porodicu slikao za novine.
Pisalo se da se nekoliko puta ženio. Šta je istina?
- Istina je da je bio porodičan čovek i da je voleo žene. Naravno, veoma brižan otac i, eto, neka ostane na tome.
Da li biste nam otkrili neku anegdotu?
- Jednom smo putovali kod porodičnih prijatelja u Švedsku. Imali su svoju autobusku liniju, pa smo krenuli autobusom da bi nam bilo zanimljivije i da vidimo sve te divne prizore. Toliko je želeo da nam ugodi u tom putu da je sam šio jastuke i mesio lepinje za sendviče. Međutim, jastuci su bili toliko tvrdi, a lepinje nejestive. Posle je zbog toga bio toliko tužan.
Je li radio nešto po kući?
- U stvari je bio tako normalan i prizeman čovek. Jednom je rešio da moleriše sam fasadu kuće. Naravno, imao je onaj kombinezon i kapicu, pa ga prolaznici nisu prepoznali i prilazili su mu da se pogađaju s njim o ceni kako bi i njima radio fasadu. Uživao je u tome. Mnogo je voleo da majstoriše, na svom placu da sadi biljke i peče rakiju. Sve ga je interesovalo i u svemu je nalazio. To je bio, zapravo, njegov izduvni ventil.
Šta vam najviše fali?
- Da me zagrli i kaže: "Kićo, sve će biti u redu." Umeo je to da govori kad sam bila neraspoložena i kad sam mislila da mi se ruši ceo svet (plače).
Da li nešto niste stigli da uradite za njega?
- Nisam stigla da zahvalim Žarku Lauševiću, koji je, kad je tata bio u bolnici, došao u posetu. Bilo mu je veoma drago. Ulepšao mu je te poslednje dane.
Kako su vama pali ti poslednji njegovi dani?
- Bilo mi je mnogo teško, jer nisam navikla takvog da ga vidim. Bio je čovek koji nikad nije popio lek za glavu. Nije imao visok pritisak, a ni problema sa srcem. Nije tada želeo da vidi nikog, niti da njega neko vidi poraženog. Zatvorio se. Pred kraj života nas dvoje smo bili sami. Naučila sam i neke bolničke poslove. Bolest je, govorio je, poraz. Voleo je da ga pamte nasmejanog. Proveli smo zajedno poslednje dane njegovog života. Nisam mogla posle toga dugo godina da uđem u njegov stan, a on bi sigurno rekao: "Kićo, život ide dalje".
Rođendane slavio s najmilijima: Nisam bitan ja, već devojčice, govorio je
Kurir televizija će ovog vikenda povodom obeležavanja 90 godina od rođenja Nikole Simića prikazati filmove"Hajdučka vremena", "Jagoda u supermarketu", "Davitelj protiv davitelja", "Devojka sa Kosmaja" i "Hitler iz našeg sokaka". Da li je voleo da proslavlja rođendane?
- Voleo je da se taj obeleži u krugu porodice. Nekako bi se 18. maja svi okupili, a posebni su bili ti dani kad su došla na svet moja deca, a njegove unuke. One bi pokušale da naprave i izvedu neku predstavu za dedu. Pravile su mu čestitke. "Nisam bitan ja", govorio je često, "već devojčice i da njima bude lepo."
NE PROPUSTITE
