Rojt Amit, američka novinarka i spisateljica, podelila je svoju bolnu ispovest o tome kako je dugo bila žrtva nasilja u porodici. Iako je partner nikada nije udario - ona je trpela nasilje koje se najčešće zanemaruje, a to je verbalno nasilje. Njenu priču prenosimo u celosti.
Koliko puta sam se našla na podu njegovog kupatila ispod njega, osećajući njegovu toplu pljuvačku dok se drao? Prestani da plačeš kao beba. Ti si luda. Niko drugi te ne bi trpeo. Koliko puta sam ležala sklupčana na tom podu brojeći sve udahe, pokušavajući da se oporavim od napada panike koji je izazvao jedna od njegovih manijakalnih i redovnih napada? Ali nikad me nije udario. Koliko sati sam provodila na tom podu nakon što bi on otišao da spava, crvenih očiju punih ispucalih kapilara? Koliko sam puta čula zvuk njegovog hrkanja i shvatila da je zaspao na metar od mene koja hiperventiliram u sred napada panike? Koliko puta sam prošaptala naglas "Kako sam dospela ovde? Kako sam postala ova žena?" Koliko sam puta rekla sebi da ustanem, pozovem taksi i izađem iz kuće? Koliko sam puta ustala, pogledala se u ogledalo i nisam prepoznala odraz? Koliko sam mržnje imala prema slomljenoj ženi koja mi je uzvraćala pogled? Ali nikad me nije udario.
Druge ženeKoliko sam se puta uvukla u krevet, radije nego u taksi, i probudila se sa njegovom rukom oko mene, govoreći mi da sam ja to izazvala u njemu? On nije bio takav. Ja sam ga učinila takvim. Morala sam da promenim pristup sa tim stvarima. Da ga manje optužujem. Da mekše prilazim tome, kako bi on mogao da reaguje drugačije. Koliko sam puta promenila pristup pre nego što sam shvatila da je jedini način da izbegnem zlostavljanje, da to uopšte ne spominjem? Ali nikad me nije udario. Koliko e-mailova i poruka sam našla? Na koliko smo zabava išli znajući da će jedna od tih žena biti tamo? Ubrzo sam naučila da to ne spominjem kako "ja" ne bih upropastila savršeno veče. Kada me je članica njegove porodice pitala da li je to moj karmin pronašla ispod kauča, bacila sam ga i više ga nikad nisam spominjala. Nije ni ona. Još jedno tiho poniženje. Ali nikad me nije udario. Koliko puta mi je rekao da ide da spava, na večeri sa klijentima, da nije čuo telefon, a zapravo je bio sa drugom ženom. Koliko puta je ignorisao moje pozive sledećeg jutra praveći se da se ništa nije dogodilo. Bilo je to sadistički. Videla sam kako uživa u toj moći. Koliko je samo laži izmislio i ispričao mojim starim kolegama i prijateljima kada sam ga napustila? Koliko je puta okaljao moj ugled? Koliko sam se puta vraćala, vjerujući u obećanja da je on novi čovek, verujući svakom lažnom izvinjenju? Ali nikad me nije udario.
Koliko je puta prijateljica došla po mene jer bi me usred noći izbacio iz kreveta jer bih ga ispitivala o nekoj od žena s kojima je bio? Koliko sam puta otišla od tih istih prijatelja nazad, braneći ga i opravdavajući njegovo ponašanje? Kada sam prestala uopšte išta govoriti prijateljima da bih izbegla osećaj sramote i ludila zbog okolnosti u kojima jesam, sramotu jer se snažna nezavisna žena ne može pobrinuti sama za sebe i otići iz odnosa koji je toksičan. Kada sam prestala da očekujem više? Ali nikad me nije udario. Kako bih mogla nekome da objasnim da sam verovala da je to delom moj krivica, iako me je bilo sramota kada bih izgovarala te reči tipične za tučene žene. Niko zapravo nije razumeo. Niko ga nije znao kao ja. Moja je dužnost bila da ga zaštitim od istine o onome što mi je radio. Nisam mogla da dozvolim da misle da je monstrum. Nikome ne bih rekla. Nila sampotpuno sama. Ali nikad me nije udario.
OtuđivanjeMoje otuđivanje je značilo da više ne mogu da se vidim tuđim očima, zbog čega sam sebi izgledala normalnije. Mogla sam samo da vidim odraz u njegovim očima i verovala sam u ono što mi je govorio o meni samoj. Počela sam da verujem iracionalnim objašnjenjima uprkos vlastitom srcu i očima. Dopustila sam mu da definiše stvarnost. Postala sam izopštena. Postalo je lakše da odgurnem one koji me vole i podržavaju, nego da ih lažem o svemu. Zatim i da se suočim sa poniženjem moje stvarnosti. Deo mene je znao da nakon što oni saznaju šta se sve događa, prisiliće me da se sklonim od njega. Ne bih mogla da se vratim. Ali nikad me nije udario.
Postavila sam granicu. Crvenu liniju preko koje neću preći. Onog trenutka kad me udari, odlazim. Ali istina je da ni onda ne bih otišla. Racionalizovala bih to tako da bi tek onda on shvatio koliko su stvari otišle daleko. Sve bi se promijenile. Ne bi otišla. Nanoseći mi bol, on mi je pokazivao da me voli. Bilo mu je stalo toliko da ga je to izluđivalo. Bio je izluđen od ljutnje, ljubomore, tuge i jednostavno nije mogao da se kontroliše. Kada je bilo gotovo, nije mi bilo dozvoljeno da ga žalim.
Niko nije mogao da razume kako ljubav, mržnja, strah i komfor mogu da postoje istovremeno. Nisu razumeli da ja nisam izgubila samo čoveka koji me je zlostavljao, već i nekoga kome sam se poveravala, nekoga s kime sam pravila večeru, nekoga s kime sam gledala filmove nedeljom, nekoga s kime sam se smejala, nekoga ko me je znao. Izgubila sam sam društvo. Kako sam mogla nekome da objasnim da je zlostavljanje bilo samo deo onoga što je on zapravo bio? Kako to možete sebi da objasnite?
Ima dana kad se setim nežnostiJoš ima dana kada se setim nežnih momenata, i pitam se da li sve zaista bilo tako loše. I dalje se mučim da shvatim kako je mogao da me voli do ivice suza, a ipak da me povredi kao neprijatelja. Kao dete, ponovo učim granice normalnog ponašanja i kako da postavim očekivanja. Podsećam sebe da čin nasilja nikada ne može biti čin ljubavi. Po prvi puta u svom odrazu vidim ženu koja se izdigla iz dubina te tame. U tome mi je nevjerojatno pomogla činjenica da nisam sama, da su i drugi to preživjeli i tako se osjećali, a priče tih žena dale su mi snagu da nastavim i uvidim da zaslužujem više. Jako dugo nisam verovala u to. Sada se molim da će moje reči doći do slomljene žene koja se prepoznala u ovim rečima i da će joj pomoći. Nadam se da će joj dati snage i ljubavi koja joj je potrebna da bi se digla sa dna.
(Huffington post)
