21. avgusta 1911. godine Mona Liza je ukradena iz Luvra. Bio je ponedeljak. Muzej je bio zatvoren, a obezbeđenje minimalno. Sumnjalo se da je lopov navodno proveo vikend krijući se u ormaru unutar muzeja, gde je isplanirao pljačku.
Neznatan broj ljudi iz obezbeđenja je tog dana čuvao 250.000 artefakata, a nijedna slika nije bila pričvršćena za zid - Mona Liza je, na primer, bila okačena za četiri omanje kuke. Navodi se i da je mesecima pred pljačku jedan francuski novinar proveo noć u muzeju, kada je otkrio da je obezbeđenje muzeja beznačajno.
Nakon što je slika nestala, granice države su se zatvorile, a mediji su brzo proširili vest o krađi. Paris-Žurnal je ponudio 50.000 franaka u zamenu za sliku. Ubrzo je novčana ponuda izmamila prvi trag koji je sumnju bacio na mladog i talentovanog umetnika Pabla Pikasa.
U to vreme Pablo Pikaso je već deset godina živeo u Parizu, sa grupom Bohemijanaca koji su sinhronizovali „Pikasovu bandu”. U toj bandi se našao čuveni književnik Gijom Apoliner, čiji je sekretar bio izvesni Onore - Džozef Geri Pieret - Belgijanac upitnih moralnih načela.
Nedugo pošto je Mona Liza ukradena i proširena vest o novčanoj nadoknadi za poštenog pronalazača, Pieret je odšetao u kancelariju Pariz-Žurnala i ispričao priču o tome kako je nekada „podizao” umetnine iz Luvra za svoje prijatelje. Ovoga puta govorio je istinu.
1907. godine Pieret je ukrao najmanje dve skulpture poreklom sa Pirinejskog poluostrva, nastale u 3. i 4. veku p.n.e. Prodao ih je Pikasu, koji mu je za ovo platio 50 franaka po komadu. Umetniku su ove skulpture poslužile kao inspiracija za njegovo delo „Gospođice iz Avinjona”.
Međutim, Pieret je i 1911. godine iz Luvra ukrao slično umetničko delo i podmetnuo ga Apolineru.
Kada su Pikaso i Apoliner saznali za situaciju u kojoj se nalaze, oni su zajedno zapakovali skulpture sa idejom da ih bace u reku Senu. Umetnici nisu imali snage da to učine skulpturama, pa je Apoliner sutradan posetio Pariz-Žurnal i njima predao skulpture, u zamenu za anonimnost. Ubrzo su se u čitav postupak umešale vlasti, pa je tokom jedne od poseta magazinu Apoliner zadržan u policiji.
Pikaso je pozvan na saslušanje, gde se izjasnio da nikada ranije nije video Apolinera. Kasnije je izjavio u javnosti kako se i dalje stidi zbog tog svog postupka, kao i da se dobro seća crvenila koje je u tom trenutku prekrilo Apolinerovo lice.
Iako je u njihovom vlasništvu zaista bila kradena umetnost, to nije imalo nikakve veze sa krađom Mona Lize. Nakon dve godine istrage to je i dokazano, pa su obojica, Pikaso i Apoliner oslobođeni svake sumnje. Ispostavilo se da je lopov italijanski umetnik koji je bio i radnik muzeja, Vinčenco Peruđa.
KAKO SU NASTAJALE DA VINČIJEVE SLIKE
Kako je Leonardo da Vinči mogao da prikaže trodimenzionalne scene sa takvom preciznošću? Pored slikara kao štu su Rebrant, Pikaso i Đovani Frančesko Barbieri, možda je i Leonardo da Vinči imao neuobičajeno stanje očiju, što mu je dozvolilo da opaža prostor drugačije.
Strabizam je nepravilan položaj očiju pri kome očne osovine nisu paralelne - u suštini, ne rade zajedno kao tim. U zavisnosti od položaja očiju razlikujemo četiri vrste strabizma. Ovo može izazvati dvostruki vid, ali mozak zanemaruje bilo koji vizuelni unos koji dolazi iz nepravilnog oka. Strabizam se može lečiti naočarima, vežbama za oči, ili operacijom očnih mišića.
Ali ovo stanje ima neuobičajenu prednost, bar ako ste slikar. To je zato što nesposobnost očiju da rade u tandemu, kako bi stvorili integrisani pogled na svet, rezultira u ograničenu percepciju dubine.
Ovo zvuči izuzetno problematično sa umetničke tačke gledišta, ali to znači da ljudi sa ovim stanjem očiju moraju da koriste druge alate. U suštini, oni opažaju prostor oko sebe različito od drugih ljudi, što je prilično zgodno ako želite da prebacite trodimenzionalni objekat na dvodimenzionalnu podlogu. Ovo je možda i razlog zašto je strabizam uobičajniji kod slikara nego uopšte kod stanovništva.
Neki neurobiolozi veruju da je Rembrant imao egzotropiju, što znači da dok je jedno oko fiksirano na određenu tačku, drugo oko nepravilo gleda sa strane. Moguće da je ovakvo stanje igralo glavnu ulogu u igri svetlosti i tame koja se može videti na Rembrantovim slikama. Sada istraživači sa Univerziteta u Londonu veruju da imaju dokaze koji ukazuju da je i Da Vinči imao sličan problem.
Prva prepreka sa kojom su se istraživači suočili bila je Da Vinčijeva averzija prema autoportretima. Zato su naučnici odabrali Da Vinčijeve radove od vremena kada je bio učenik do njegovih starih dana. Zatim su krugove i elipse postavljali na zenice, šarenice i na očne kapke na svakoj slici kako bi izmerili srednje poravnanje pogleda. Iz ovoga istraživači sugerišu da je Da vinči imao povremenu egzotropiju.
Međutim, postoje ograničenja i u samoj studiji. Najočiglednije je to što portreti nisu nužno samog Leonarda. Osim toga tim nije izmerio portrete Leonarda nastalih od drugih umetnika. Na taj način naučnici bi mogli da saznaju da li je Da Vinči samo slikao na taj način, ili su njegovi radovi odraz njega samog.
Kurir/Nacionalna Geografija
