Bubnjar Dragoljub Đuričić (68) preminuo je u bonici "Dragiša Mišović" u Beogradu, od posledica korona virusa.
Bubnjara Dragoljub Đuričić uvek će povezati sa proslavljenim bendovima kao što su „Leb i sol“, „YU grupa“, „Kerber“ ili sa Đorđem Balaševićem, Zdravkom Čolićem, a malo upućeniji znaju da je taj spisak duži i da su na njemu i Radomir Mihajlović Točak, Bora Đorđević, Davorin Popović, Nikola Čuturilo Čutura, Dejan Cukić i drugi umetnici.
Dragoljub Đuričić je bubnjar čiji je ritam pratio mnoge slavne muzičare sa ovih prostora, ali i protestne kolone devedesetih.
Prenosimo deo jednog od njegovih poslednjih intervjua:
Slobodno se može reći da ste poznati i van granica Srbije i da ste ostvarili brilijantnu umetničku karijeru kao bubnjar, šta je za Vas bilo najvažnije na tom putu i da li je bilo nekih odricanja?
Pa mislim da je za sve najvažnija pokretačka energija, ljubav prema onome što želiš, kako se u to udubljuješ, kako shvataš, koliko zapravo živiš ono što te opčini. Mislim da nikada nije bilo rezutata, a da nije bilo odricanja. Ono što je zanimjivo i što je garancija da si na pravom putu, to je da ti se ničega nije teško odreći da bi ostvario cilj i ono što te opčinjelo i šta si počeo da živiš.
Vaše ime se po pravilu vezuje za bubnjeve od kojih ste napravili prvi solistički instrument, kako ste uspeli u tome?
U životu su slučajnosti glavni putokazi. Valjda je to zbog toga što te svi bolje vide nego ti sebe samog. To je sve izmišljotina i čak često remeti normalnost života. Najbolje je da čovjek sebe kontroliše i da sam sebe osjeća, pa da vodilja bude negdje iz dijafragme i da liči na intuiciju, iako mislim da je intuicija vrlina inteligentnih ljudi.
Svirali ste u grupama, „Leb i sol“, „Kerber“, „Yu grupa“, bili ste u pratećim bendovima Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, u kakvom sećanju su Vam ostale te saradnje?
Svirao sam i sa mnogima na jedan dan pa su i oni ostavili i te kako žestok utisak, a možete misliti kako je kada sam sa nekim svirao 10-15 godina. Imam nekoliko koncerata sa Arsenom Dedićem, pa to nevjerovatno iskustvo, ostalo je za čitav život. Svi su me na neki način gradili, ali je na mene najviše uticao Vlatko Stefanovski. On je nešto izvan svega, čovjek nevjerovatne divlje, često i nekontrolisane energije i na kraju zaključite da je uvijek ispred vremena. Pogledajte šta je sve ostalo iza grupe „Leb i sol“, ništa manje bitni nisu bili ni Bodan i Koki, dakle…?!
NE PROPUSTITE
Učestvovali ste u muzičkim predstavama, komponovali muziku i za balet, odakle toliko energije i kako ste sebe pronašli u tome?
To su neke stvari koje vas oslobađaju, to je nekako ventil za sve ono što gradite i nosite u sebi, a niste stavili na CD grupe sa kojom ste svirali. Jako sam sretan što se i dan danas pamti izvođenje „Dr Jackill and Mr Hyde“, balet Narodnog pozorišta Beograd sa glavnom ulogom velikana baleta Kostjukova. I dan danas publika pamti muzike is pozorišnih predstava „Zapali me“, zatim „ART“ koje se obnovio u Ateljeu 212 ovih dana, pa potom „Bliže“ u JDP-u. Baš sam sretan da sam imao priliku i da radim za Purišom Đorđevićem i komponujem muziku za film o Branku Ćopiću pod nazivom „Mala moja iz Bosanske Krupe“, itd, itd..
Mnogi Vas smatraju „najotpornijim“ umetnikom, kako iz ove perspektive viditite taj period?
Znate svako za svoga života treba da se osjeća neposlušnim, buntovnim i da pokuša da od društva stvori ono što želi, da se bori za sebe, svoj stav, mišljenje, da ono što misli da je najbolje za njega, njegovo dijete, pokuša da stvori i realizuje. Sada iz ovog ugla taj period vidim kao nešto najljepše što je Srbija doživjela ikada, to je bilo vrijeme nade, prosperiteta, želje da se priključimo svijetu, da se rasteretimo kompleksa malog naroda, sirotinje, malog jezika i da se zauvijek obračunamo sami sa sobom, pa da počnemo da živimo, zaslužili smo to.
uklonimobarijere.rs
NE PROPUSTITE
