NAJBOLJI SRPSKI PRIJATELJ SLAVNOG NOBELOVCA ZA KURIR: Mi Srbi nemamo boljeg ambasadora u svetu od Handkea! Poznaje nas u dušu!

Nobelovac Peter Handke, danas najveći živi pisac na nemačkom jeziku, koji je zbog sadržaja nekoliko svojih dela o ratnim događajima na prostoru bivše Jugoslavije i prijateljstva sa Slobodanom Milošević i Srbima mnogima u Evropi postao trn u oku, pre "poznanstva sa Srbijom" postao je veliki prijatelj porodice Bocokić u pomoravskom selu Porodin.

Upravo u ovom mestu, svojevremeno najvećem selu u našoj zemlji, susreli smo se s Handkeovim najboljim srpskim prijateljem Zlatkom Bocokićem, bivšim gimnazijalcem u Svilajncu, potom kratko stanovnikom Beograda, a onda, od pre skoro četiri decenije, i Austrije.

Povod našeg susreta je dve godine otkako je njegov nerazdvojni drug ovenčan Nobelovom nagradom za književnost 2019. godine, zbog, kako je tada rečeno, "uticajnog dela koje je jezičkom domišljatošću istražilo periferiju i specifičnost ljudskog iskustva".

Zlatko je na početku razgovora za Kurir evocirao uspomene na upoznavanje i početak druženja s Handkeom.

- Mi smo najbolji prijatelji već 40 godina. On je taj naš prvi susret opisao u tri-četiri rečenice u svojoj knjizi "Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju". Upoznali smo se u Salcburgu, u bircuzu. Kad sam ga prvi put video, nisam ni znao ko je on, niti sam pročitao ijedno slovo od njega. Ja sam bio tamo u kafani, u toj kockarskoj atmosferi, slušao sam džuboks, tu smo se prepoznali i redovno viđali, a naši susreti su se intenzivirali. Pomogao mi je da u Salcburgu organizujem izložbu slika, pokazao je veliko interesovanje prema tome. Kasnije, katalozi za njegove komade u pozorištima bili bi ilustrovani mojim radovima. Tada sam osetio potrebu za nadahnućem, dubljim razgovorom i, uz njegovu pomoć, zadobio sam i neke nove poglede na život - da od mog sanjarenja nema svrhe u životu, već da život znači ići otvorenih očiju. Viđali smo se najpre nedeljno, a onda mesečno. Godine 1996. je došao prvi put u Srbiju, ovde kod mene, i oduševio se njome zauvek - priča nam Zlatko.

Na slavnog pisca utisak je ostavio mali Porodin, selo vrsnih povrtara na sredokraći puta Svilajnac-Žabari, za koje ni danas mnogi ne znaju gde se nalazi.

- Handke voli celu Srbiju, ali je posebno oduševljen našim selom, mnogo je puta spavao kod mene. Sećam se još kad sam bio u Salcburgu, a kad je izašla njegova knjiga "Moravska noć", svi su se pitali gde je naše selo Porodin, o kome on piše. Jedni su govorili da je na Kosovu, drugi kod Niša, a jedna žena je rekla da je to selo kod Velike Plane. Velika je to bila diskusija. Zasmetalo mi je što se niko iz Beograda tada nije oglasio i govorio o tome gde je Porodin, a čitava Evropa je diskutovala o Porodinu. Ovamo se kite Handkeom, a ne znaju gde se nalazi selo koje on smatra najlepšim na svetu - ističe je ovaj Porodinac.

On u svom domu i dan-danas čuva sva Handkeova priznanja koja pisac je dobio tokom prebogate karijere.

- Sve njegove nagrade - od Vukove do onih poslednjih, sve su kod mene na zidu. Često se šalim s Peterom, pa mu kažem: "Ko si ti? Ja sam nosilac nagrada." A on meni kaže: "Kako si ti nosilac, kad sam ja?" "Ti si dobio, a ja ih nosim kući." (smeh) Sve su kod mene osim ovih poslednjih, što mu ih je Kusturica poslao na avion u maju kad je bio, a kada ga je odlikovao i naš predsednik Vučić - sa osmehom priznaje Bocokić.

Zlatko nam je ispričao i kako je Handke primio vest da je dobitnik Nobelove nagrade, ali i kako se on sam osećao zbog svog prijatelja, kome je oduvek bio nesebična podrška.

- Sećam se da su me zvali tad iz Ministarstva kulture, tada je bio ministar Vladan Vukosavljević. Ja sam ih bio upoznao jednom prilikom i kaže tad ministar meni: "Ti se družiš s nobelovcima." A ja mu kažem: "Ma nije moguće?!" (smeh) Kad su ga napadali u medijima, više puta je odlazio setan odavde, ali je nekako uvek imao u podsvesti da će jednog dana dobiti Nobela. Više puta sam mu rekao: "Ode Nobel", ali sam znao da će kad-tad isplivati na površinu, i tako se i dogodilo. Setio se i on toga kasnije. On sam nije verovao da će ikad dobiti Nobelovu nagradu za književnost, zato je i bio tako iznenađen i prepadnut kad su ga proglasili za pobednika te 2019. godine. Od tada se mnogo promenila slika o njemu u javnosti. Nekad smo mogli da šetamo satima i niko ga ne bi prepoznao. Sada ne možemo ni pet metara da prođemo a da ga stotine njih ne zamoli za fotografiju - dodaje Zlatko.

Bocokić smatra da je nepravda razlog zbog kojeg je Handke toliko zavoleo srpski narod, zbog čega nas je branio svuda i na svakom mestu, pa zbog toga često doživljavao i neprijatnosti u svetu.

- Mislim da ga je srpskom narodu privukla nepravda, i to što se na svakom koraku loše pričalo o nama, bez obzira na naše prijateljstvo. Nije imao predrasuda, jeste bilo velike propagande protiv nas za vreme bombardovanja, ali nije mogao da veruje u nju jer je odlično poznavao Jugoslaviju, znao je kakva i kolika je to zemlja bila. Majka mu je bila Slovenka, a otac Nemac, uvek je bio na međi. Neki su mu bili partizani, a neki nacisti. Zato su mu u životu uvek pravda i istina bile na prvom mestu, to mu je vodič u životu. On je prošao sve u životu, teško je njega isfolirati. Mi boljeg ambasadora u svetu od Handkea nemamo. Niti imamo, niti ćemo imati u budućnosti. Niko ne poznaje našu dušu bolje od njega. Pa čak i da su ti ambasadori naše genetike i naše krvi, ne mogu nam dati više nego što nam je on dao.

Nikad neću zaboraviti kad mi je, u jeku bojkota protiv njega i njegovih knjiga sa svih strana sveta, rekao: "Ne treba mi ni da imam, imam za hleb i to mi je dovoljno, ali teram dalje po svom." To su najlepše reči koje sam čuo od njega. Kad je izašla knjižica "Pravda za Srbiju", te godine se digla toliko žestoka buka na njega da je to bilo strašno. Verovatno je svet uvredilo to što se on jedan jedini usudio da digne reč protiv svih. Bilo je tu svega, kampanja u novinama, novca... Bilo je mnogo i domaćih izdajnika, halabuke. Ali je rekao da njih neće biti za tri dana, i tako je i bilo - rekao nam je Zlatko.

Na kraju našeg razgovora, Handkeov prijatelj za Kurir otkriva i šta je njemu inspiracija za pisanje kojim je opčinio toliko miliona ljudi širom sveta.

- Najveća inspiracija za Peterovo pisanje je priroda, perspektiva običnog čoveka koji ide otvorenih očiju - da vidi leptira i pčelu, jabučicu. Bitan mu je život, da ubere jabuku i jednu šljivu preko plota, to mu je slađe nego da mu daju kilo kavijara. Time mu se vraćaju slike iz detinjstva i svega onoga što mu je bilo uskraćeno kad je kao mali bežao iz Nemačke - završava ljubazni Zlatko.

Anegdota sa carine

Zbog njega smo 1999. mogli da dobijemo batine Zlatko priznaje da ima puno anegdota iz njihovog druženja.

- Bilo je mnogo situacija s Peterom u kojima je on ispao izuzetno hrabar. Dolazili smo ovde kad je bilo bombardovanje 1999. godine i tada su se po Beogradu nosili oni znakovi meta (target). I tako se Handke i ja nađosmo na Horgošu s tim metama, ja sam vozio. Policajci nam kažu da to moramo da skinemo, Peter neće. Počeše oni da vređaju i da nam vade stvari, a njima Handke: "Fak ju!" Vidim ja, biće gužve i batina, ja skinuo značku, kažem i njemu da je skine. Ja im objasnim da je on pisac, nekako smo se izvukli i pustiše nas bez batina i zlostavljanja s granice. Posle me je do Budimpešte gnjavio da sam kukavica, da sam prvi skinuo metu, smejali smo se tome ceo put. Takav je on čovek.

U društvu sa Amerikancem

Pekli smo jagnje, on je mislio da živimo u zemunicama

U društvu pisca nikad nije dosadno, priznaje Zlatko:

- Sećam se nekog visokog Amerikanca koji je s nama u društvu prvi put probao jagnjetinu. On je mislio da mi Srbi jedemo kućne životinje, tako se tada pričalo u Americi. Ja mu kažem tad: "Pa ovo je kućna životinja, džukelo." Priznao je tada da nije jeo ništa bolje u svom životu. Mislio je da mi jedemo mačke i kučiće, tako su pričali za nas u Americi, da živimo u zemunicama i da smo necivilizovani. Tad mi je to ispričao, baš kad je ova slika nastala.

O Kosovu i Metohiji

Odlazio je sam u šiptarska sela

Tema razgovora dvojice prijatelja je i južna srpska pokrajina.

- On na naše Kosovo gleda kao na enklavu. Zato je i predstavio Porodin u knjizi kao svojevrsnu enklavu - da su sa svih strana stisnuti, da nema disanja, da nema slobode. On je odlazio i u šiptarska sela sam, bežao je ujutru od nas i nekako se snašao. I narod tamo ima ista osećanja i potrebe kao i svi drugi, svi žale kad im neko drag pogine... Neko manipuliše nama tamo ili je to samo naša nedozrela pamet - iskren je Zlatko.

Kurir.rs/Aleksandar Panić

Bonus video: