Na današnji dan, pre tačno 20 godina napustila nas je glumačka legenda Radmila Savićević.
Rođena u Kruševcu 8. februara 1926. godine, Riska nije bila krštena sve do svoje sedme godine, kada je morala to da uradi radi školovanja. Radmila je provela teško detinjstvo u siromaštvu, a njen otac je u jednom momentu napustio majku i ostavio je samu sa troje dece, bez ičega.
Završila je zanatsku školu jer nije imala mogućnosti da se školuje u gimnaziji, koju je ona oduvek želela. Takođe, zbog istog problema nije mogla ni na fakultet da ide. Radmila je često radila po njivama, gde je kukuruze okopavala, a majka joj je bila šnajderka.
Riska je kasnije svoju srodnu dušu i sreću pronašla sa Božidarom Savićevićem, kojeg ja upoznala na korzou u Kruševcu. Kako su pričali njeni poznanici, ona svog muža nikada nije nazivala imanom ili nekim drugim nadimkom sem "moj čovek".
Boža se veoma mlad razboleo, a Radmila je o njemu brinula, čuvala ga, mazila i pazila, tako da je doživeo starost. Ona je bila izuzetno ljubomorna, pa postoji legenda da je sekla i bušila kulise kako bi imala bolji pogled na glumce kada je Boža imao neku scenu s mladom koleginicom.
Prvenstveno je bila članica Kruševačkog pozorišta, a potom je izvesno vreme radila u Niškom narodnom pozorištu. Jednu od svojih najvećih uloga - Živku Popović u predstavi "Gospođa ministarka" u Kruševcu je premijerno igrala dva puta, 1946. i 1948. godine.
- Ukupno 25 godina vukla sam, radila, stvarala i došla kao gotova glumica u Beograd, sve zaboravila i počela ispočetka – rekla je Radmila 1993. u intervjuu za TV Novosti.
Član Beogradskog dramskog pozorišta postala je 1970. odakle je 1986. otišla u penziju sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina, ali njena profesionalna karijera time nije okončana. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni. Osim u matičnom pozorištu, igrala je u Jugoslovenskom dramskom.
Radmila je u ljubavi sreću pronašla kraj Božidara Bože Savićevića kojeg je upoznala na kruševačkom korzou. Kako govore njeni bližnji supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža nego kao "moj čovek".
- Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade kojima su njima omgućavali da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša Ružić je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Mi smo pošli. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne želim se. Ja sam svoji život sam htela onako kako sam htela - rekla je tada Savićevićeva i dodala:
- Moj muž je bio izuzetno lep čovek.
Novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi Prva i poslednja kaže:
- Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli - žena čo’ek. Žena laf! Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja - ispričalaje Nataša u svojoj knjizi.
Radmila je uvek želela pravdu. Nikada nije u ničemu posustajala. A, jednu stvar kod ljudi je teško podnosila - mržnju.
- Imam utisak kada bi svi ljudi u ovoj našoj zemlji samo pet dana rekli: "Neću nikoga da mrzim, da bi sve bilo dobro", drhtavim glasom kroz suze je rekla tada Radmila Savićević za emisiju "Veče sa zvezdama" 1992. godine.
U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
Njen čovek, kako ga je zvala, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine.
