Sergej Trifunović za Kurir: Stanje u kulturi je kao Tasovčeva frizura

Proslavljeni glumac Sergej Trifunović u otvorenom intervjuu za Kurir, stanje u kulturi uporedio je metaforično sa frizurom ministrom Ivanom Tasovcem , lošem stanju u Filmskom centru Srbije, svom humanitarnom radu, srpskom društvu i politici. Fondaciju "Podrži život" za pomoć bolesnoj deci, kaže, osnovao je jer ljudi koji vode državu imaju preča posla nego da spašavanju decu koji umiru. - Evo Boško Đukanović, jedan od najeminentnijih kardiovaskularnih hirurga u ovom delu sveta, već godinama pokušava da napravi "Dedinje 2", jer je lista ljudi koji čekaju na operaciju srca jako velika. Ima pare, samo neko nikako da mu izda lokacijsku dozvolu. I tako već 15 godina. U međuvremenu, niču tržni centri kao pečurke i svi ćemo zdravi i lepi, živeti u Beogradu na vodi.Poznato je da ste prvobitno na čelu svoje Fondacije hteli da postavite, Nebojšu Ognjanovića, oca preminule Tijane. On je to odbio, afera oko novca trajala je mesecima. Sada pole svega kakav je vaš stav o sve što se sa slučajem Tijane dogodilo?- Želeo sam da na čelu fonda bude Nebojša Ognjanović, misleći da će javnost pre verovati ocu koji je prošao pakao sa sopstvenim detetom nego nekom glumcu. To se završilo kako se završilo, pa je onda glumac morao da zasuče rukave. Srećom, ta lavina se širi i ljudi koji hoće da učestvuju je sve više i više. Najveći donatori su sami građani, pa ću još jednom izgovoriti rečenicu koju ćete čuti još milion puta od mene: "Kada bi milion građana Srbije, jednom mesečno pustilo jedan sms kojim donira sto dinara, mi bi imali gotovo milion evra konstantno na raspolaganju i ne bi morali da alarmiramo i pravimo akcije. Međutim, to je neophodnost i ja sam siguran da će taj momenat doći. Zato sada, dok čitate ovo, mobilan u šake, otkucajte bilo koji karakter i pustite jedan sms na 5757.I kakvi su za sada rezultati do sada?- Trinaestoro dece smo poslali na lečenje, a od toga četvoro životno ugroženih. Ciljevi su da omasovimo organizaciju, širimo svest ljudi ne samo o tome već i ostalim mnogobrojnim problemima u zdravstvu. Tada je to bila Tijana Ognjanović, u tom trenutku se već pojavila Ljubica Adamić, sada dok skupljamo pare za malog Lazara, eto i male Nine Maksić.Ima li simbolike što godišnjicu rada istog dana obeležila i vaša fondacija i Vlada.- U isto vreme je i godišnjica smrti Slobodana Miloševića i ubistva Zorana Đinđića. Nema simbolike.Kulturni ste radnik, ali daleko od toga da vas ne interesuje politika. Koju evo vi lično dajete ocenu vladi za posle godinu dana od formiranja? - Dobiće možda prelaznu ocenu jednog lepog letnjeg dana, kada na čelu resornih ministarstava budu sedeli ljudi koji su stručnjaci iz oblasti na čijem su čelu. Koji se razumeju u to što vode i koji obavljaju svoju funkciju boreći se za stvari u koje veruju, bez podaničkog straha da li će se svojim zalaganjem zameriti poglavici. Bez preduslova da pripadaju bilo kakvoj političkoj struji. Kad profesionalizam i znanje budu jedini kriterijum i parametar. Kada ministar prosvete prestane da preti i kažnjava štrajkače jer se bune što ih je neko silovao, prebio i još ih zapišava odozgo, kada se ministar kulture jednom javi za reč na sednici Vlade. Kada ministar odbrane i ministar zdravstva priznaju da su digli helikopter bez ikakve potrebe. Kada bilo koji odgovoran političar, a političar je odgovorno mesto, preuzme odgovornost za bilo kakvu grešku i da ostavku kao moralni čin. Ovako samo presipaju iz šupljeg u prazno i pokrivaju dupe jedan drugom. A iz dupeta ispadaju ozbiljna govna. Blaćenje mrtvog Omera Mehića je nešto najgadnije što sam video. Plače mi se kad pomislim na to. Premijer je skoro izjavio da bi Vlada trebala da funkcioniše kao fudbalski klub Bajern. E pa, situacija u kojoj u Vladi sede Gašić, Lončar, Tasovac, Verbić, Stefanović, je identična situaciji u kojoj recimo Inspektor Blaža, Raša Popov, Aleksandar Vučić, Žika Obretković i Sergej Trifunović, igraju za Bajern.

Ajde, da ipak pričamo o kulturi. Kritikujete, Tasovaca, ali da li je ipak uspeo da neke stvari pomeri sa sa mrtve tačke. - Jedan moj bivši komšija, inače ministar u toj istoj vladi, rekao mi je da Tasovca ministri među sobom zovu Stelt. Za mlađe i neupućene, to je onaj američki avion koji radar ne može da vidi. Verujem ono što veruje i sam Tasovac: ako se i dalje ne bude javljao za reč na sednicama i ćutao u javnosti, možda Vučić zaboravi da je on uopšte tu i ostavi ga u rekonstrukciji.Kako vidite stanje u našoj kulturi?- Kao frizuru ministra kulture. Kako vam danas izgleda Demokratska stranka koju ste nekad javno podržavali?- Kao i stanje u kulturi, dakle kao i Tasovčeva frizura. Imate li ambicija da se politički više angažujete i jednog dana vodite neko pozorište ili ministarstvo kulture?- Bože sačuvaj, nemam dva života, a mnogo volim da radim svoj posao. U proteklom periodu gledali smo vas u dva bioskopska hita "Bićemo prvaci sveta" i "Mali Budo". Poslednjih godina naši autori nisu postigli veliki uspeh u svetu. Šta po vašem mišljenju problem srpskog filma?- Problem srpskog filma je što ne postoji. Ne postoji valjan sistem koji bi trebalo pre svega da bude ovaploćen u Filmskom centru Srbije, koji ovako sa strane, izgleda kao neka stečajna provincijska firma koju vode nahašišani Indijanci koji pripadaju različitim plemenima, pa se ne razumeju baš najbolje. Svaki dobar film u Srbiji, već nekoliko godina je pre svega incident. Da smo konsekventno ulagali u kinematografiju, kao što to rade Hrvati već deceniju jer je Hrvatski audio vizualni centar, ozbiljno postavljena institucija za razliku od Filmskog centra Srbije, siguran da bi dosad imali barem još jednog dobitnika zlatne palme, a da to nije Kusturica.Šta je rešenje i u koje oblasti umetnosti bi država hitno morala da ulozi više novca?- Zapravo u sve. Trebalo bi skinuti prašinu sa domova kulture koje su nam svojedobno izgradili grozni komunisti i dati ih mladim fakultetski obrazovanim ljudima iz tih krajeva, koji su otišli u Beograd da studiraju na umetničkim akademijama. Ti domovi kulture su rasad umetnosti u provinciji. Na takvim scenama se gostuje, na takvim scenama se stvara. Takvim stvarima bi trebalo da se bavi ministar kulture recimo. No evo reći ću vam čime se on bavi. Pre nekoliko meseci, pozove mene Gorčin Stojanović, sa interesantnim predlogom: naime, ministarstvo kulture je finansiralo izgradnju srpskog pozorišta u Gračanici, usulo izvesna, navodno ozbiljnija sredstva i želi da sa tamošnjim ansamblom uz dovođenje nekih ozbiljnijih rediteljskih imena tipa Egon Savin, Jagoš Marković, Gorčin, radi predstave. Gorčin je konkretno hteo da režira Nušićevog "Narodnog poslanika", i pitao me da li bih igrao, oni bi to pristojno platili. Ja sam rekao da bih ionako ceo honorar dao nekoj porodici na Kosovu kojoj su novci potrebni, i uopšte činilo mi se zgodnim da em odem opet sa Gorčinom na Kosovo na kome smo proveli nekoliko meseci snimajuci "Stršljena", 1997, i da još igram za neku životno ugroženu srpsku porodicu dole. No, ne lezi vraže, tri dana kasnije, Gorčinu, od Bojana Stojčetovića, asistenta upravnika pozorišta u Gračanici, Nenada Todorovića, stiže sms sledece sadržine: "Imali smo juče intervenciju iz ministarstva, gde je insistirano da Sergej ne može biti u podeli. Sve smo probali, ali se to na kraju pretvorilo u ultimatum. Ne znamo razlog, ali tamo ima mnogo mladih pomoćnika u telu žena, nadamo se da nije banalan razlog, ali direktiva je jasna. Imamo par dana da se konsolidujemo. Čim uhvatis vreme, javi se oko dogovora. Pozdrav Bojan".Kako ste reagovali kada ste čuli da vas neće biti u podeli?- Interesantne su mi ove tri reči koje se pojavljuju: Intervencija, ultimatum i direktiva. Kao u stara dobra vremena. Gorčin i ja smo odmah krenuli da forvardujemo sms svima i gle čuda u 10 ujutro sledećeg dana, zove Gorčina ministar Tasovac: "Priča se po gradu..." "Ne priča se po gradu, pričamo ja i Sergej". Odmah hitan sastanak, Tasa kaže moram da smislim šta da radim, to nije istina, bla bla. Interesantno je međutim da ne zove mene, što bih ja svakako učinio na njegovom mestu. A ima moj telefon, i čuli smo se često, pogotovo u poslednje vreme, kad sam ga zvao nebrojeno puta da ga pre svega podržim u nameri da bude ministar i još se na krv i nož posvađao sa nekim svojim prijateljima koji su tvrdili da je on ozbiljan gnom koji će gledati samo svoj interes i ništa neće uraditi. Ne zove mene moj drug ministar tako dakle jedno 4 dana, da bi se petog dana javila Ana Vučetic, inače Rasim Ljajić svakog saziva ministarstva za kulturu. "Ministar je čuo...on bi voleo da se vidite..bla bla bla." Ok, kažem, mogao je i ministar da me zove, ima moj broj. Bilo kako bilo, nađosmo se svi mi popodne na kafi, ministar popivši jedno 4 piva u 18 minuta objasni meni kako on mene voli, moj otac, njegov otac, tra la la la. Ja mu kažem jebi ga Taso, taman sam se ponadao da sam dospeo na nekakvu crnu listu posle toliko godina zalaganja i sad me razočaravaš. Ne, kakvu crnu listu, dreknu sad već pripiti ministar, ti znaš da ja tebe volim i širok osmeh...i opet ispočetka. Što bi rekao čika Šekspir kroz usta Hamleta: "One can smile and smile and be a villain." ("Možeš se smejati i smejati, i biti nitkov.") Cela poenta priče je da sam ja javno podržao predlog da Tasovac bude ministar. Ako sam ga javno podržao, apsolutno imam i pravo da ga javno kritikujem. No, to se već nije dopalo ministru, pa je imao intervenciju, uz direktivu i ultimatum. Eto, u narodu stalno priča: ministar kulture se ne oglašava, ništa ne radi. Nije deco: ministar ipak nešto radi, makar se to svodi i na borbu protiv onih koji ga kritikuju. I da: doneo je tepih na Kustendorf. Dakle, ipak nešto radi. Usput, tim svojim prijateljima sa kojima sam se posvađao zbog Tasovca, izvinjavam se svaki put kad ih vidim, pa to činim i ovom prilikom. Izvinite.

Kurir