Volter L. Šo je neko za koga verovatno nikad niste čuli. Ali, taj čovek je izumeo mnogo toga, a zatim je umro bez prebijene pare.
“Nesvesno je odigrao važnu ulogu i u životima dvojice ljudi, dva Stiva - Džobsa i Voznijaka”, kaže o svom ocu Volter T. Šo, koji je snimio dokumentarni film “Genije na čekanju”, o životu svog oca i njegovim izumima.
Volter L. Šo je rođen 1917. godine. Iza sebe je ostavio 39 patenata, prijavljenih američkom Zavodu za patente u periodu od 1940. do 1960. godine. Među njegovim izumima su i mnogi na kojima se zasnivaju tehnologije koje koristimo svakodnevno kao što su zvučnici, sistem prepoznavanja glasa, čuveni “crveni telefon” koji su vlade decenijama koristile za hitne razgovore, “touch tone” telefone (telefoni na tonsko biranje), redirekcija poziva, konferencijski poziv, prvi alarmni sistem koji automatski poziva policiju...
Nakon što je 1948. u svojoj garaži napravio prototip zvučnika, kompanija "AT&T" je želela da potpiše ugovor sa njim, ali je on odbio zbog ponuđenih uslova. Patenti imaju datum isteka. Osim toga, vredni su onoliko koliko novca donose. Šoov patent za zvučnike je istekao pre nego što je komercijalizovan, a "AT&T" ga je preuzeo nakon što je isteklo predviđenih 14 godina.
Uprkos njegovoj brilijantnosti i brojnim patentima, Volter L. Šo se borio da priušti bolji život svojoj porodici i ujedno da radi na svojim izumima. Korporativna Amerika je bila jasna - ako nemaju koristi od Volterovih proizvoda, onda koristi neće imati niko. Tada se pojavljuje neko ko nudi posao Volteru. Mafija.
Iz čistog očaja kako bi uspeo da prehrani porodicu i zadrži krov nad glavom, Volter L. Šo postaje poslovni partner sa pogrešnim ljudima. Brzo je stekao popularnost u “podzemlju”, gde su znali da nije jedan od njih, ali su ga cenili jer je bio pošten, radan i miran čovek.
Volter L. Šo je zaradio dobar novac od mafije zahvaljujući uređaju poznatom kao “plava kutija”, koji je omogućavao uspostavljanje besplatnih međugradskih poziva.
Trejler, "Genije na čekanju"Zahvaljujući “plavoj kutiji” korisnici su mogli varati telefonske kompanije jer je uređaj, kada se spoji između telefona i telefonskog priključka, šaljući signal posebne frekvencije, davao centrali signal da se poziv ne tarifira.
“Plava kutija”, osim toga, bilo je omogućavala je blokiraranje praćenja poziva i nadzor, što je za kriminalce i organizatore ilegalnih klađenja, koji su voleli da pričaju o tome koji će konj dobiti trku, a koji bi trebalo da na sledećem nadmetanju izgubi, bilo od velikog značaja.
Uređaj je razbesnio Kenedijeve saradnike, zbog čega će se Volter L. Šo naći i u sudnici. Njegov sin, Volter T. Šo, tada tinejdžer, gledao je oca koji je javnosti morao da objašnjava prirodu svog izuma.
Uzrujan zbog toga kako je njegov otac predstavljen u javnosti, Šo mlađi se priseća da mu je tada Karlo Gambino, osnivač mafijaške porodice Gambino, pokušao ponuditi svoju podršku.
“Zapamti jednu stvar o ovim političarima, sudijama, velikim korporacijama - oni imaju dozvolu da kradu, ali nama dozvola ne treba. I znaj, tvoj otac nije loš čovek klinac. Oni su negativci”, rekao mu je Gambino.
Šo mlađi je bio fasciniran načinom života ljudi za koje je radio njegov otac. Godine života u nemaštini, to što je gledao kako država ne poštuje rad njegovog oca i njegove izume, doprinelo je da Šo mlađi donese odluku koja će uticati na ostatak njegovog života. Postao je jedan od članova mafije i počeo da radi sa mafijaškom porodicom Lukeze u Njujorku. Postao je najveći kradljivac dragulja u istoriji. On i njegovi ljudi učestvovali su u više od 2.000 krađa.
Šo mlađi je porodicu napustio kada mu je bilo 16 godina i ubrzo počeo sa pljačkama bogataša. Bio je savremeni Robin Hud tog doba, ali sa bitnom razlikom - on novac nije delio, već ga zadržavao za sebe. Oca nije video 25 godina.
Danas će vam reći da nije ponosan na ono što je radio i pita se kako je takvo “čudovište” moglo nastati od tako predivnog i talentovanog čoveka kakav je njegov otac.
“Nema ničeg glamuroznog u tome da budete kriminalac. Niko ne može biti veliki kriminalac zauvek. Na kraju ćete ili završiti u zatvoru ili umreti.
Šo mlađi je proveo mnogo godina u zatvoru. Prosvetljenje je doživeo u jednom od njih, gde je često prisustvovao crkvenim propovedima. Vratio se veri 1980. godine, nedjelju dana pre Dana zahvalnosti. Na kraju je završio “Zoe Bible” koledž i počeo da drži propovedi.
I dalje je često mislio o tome koliko je vremena u životu izgubio u želji za brzom zaradom.
Tih ranih 1990-tih, kada je pokušavao da živi na način da u njegovom fokusu ne bude novac, već vera i bog, njegov je otac već bio na kraju života i živeo je u bedi, spavajući na autobuskim stanicama, ispod mostova...
Dijana, supruga Šoa mlađeg, ujedinila je oca i sina. Jednog dana je, bez muževog znanja, dovela Voltera starijeg na Floridu. Pred sina je stigao pocepane odeće i obuće. Šo mlađi, bivši član mafije, tada odlučuje da očevu priču pretoči u film. Njegov otac, nažalost, to nije dočekao jer je umro 1996. godine.
Samo 28 ljudi ispratilo je na posljednji počinak čoveka kojeg je krasila originalnost, talenat, koji je napravio toliko dobrih stvari kojima se služimo i danas.
“A kada pitate ljude ko je izmislio konferencijski poziv, šta kažu? Ne znaju. Ali ako ih pitate ko je osnovao Epl, reći će vam - Stiv Džobs”, kaže njegov sin.
Upravo je “plava kutija” koju je izmislio Šo stariji, jedan od prvih proizvoda Džobsa i njegovog kolege Stiva Voznijaka.
“Napravili su oko stotinu plavih kutija i prodavali ih po 150 dolara”, kaže Volter T. Šo.
Džobs i Voznijak su “plavu kutiju” jednom iskoristili i da se našale, kada su besplatan telefonski poziv uputili papi Pavlu VI u Vatikan, usred noći.
Stiv Džobs o "Plavoj kutiji"
Njih dvojica su uređaj sastavili zahvaljujući uputstvima iz jednog tehnološkog časopisa. Kasnije im je “plava kutija” dala dovoljno samopouzdanja da pokušaju da naprave neki ozbiljniji proizvod - Voznijak je svoje inženjerske sposobnosti iskoristio za smišljanje najbržeg, najmanjeg i najelegantnijeg personalnog računara tog doba. Džobs je doprineo, trerajući Voznijaka da poradi na dizajnu uređaja.
Da nije bilo “plave kutije”, kaže Šo mlađi, možda danas ne bi bilo ni kompanije Epl.
Nakon što je odlučio da snimi film o svom ocu, Šo mlađi je preko 20 godina proveo radeći na scenariju, prikupljajući sredstva za film (1,8 miliona dolara). Imao je cilj - da pokopa svoju mafijašku prošlost, a ljudima istovremeno ispriča priču o svom ocu.
“Nijedna mafijaška priča nije utrla put revoluciji telekomunikacija, a moj otac je promenio naše živote. Kada je rođen, našim pozivima su upravljali ljudi, a sada imamo konferencijske pozive”.
Film o Volteru L. Šou “Genije na čekanju”, u subotu će otvoriti "Sunshine" festival u Njujorku.
