Tinejdžerka Hejli Smit (17) provela je tri godine svog života u ubeđenju da je mrtva. Naime, Hejli pati od retke bolesti pod nazivom Kotarov sindrom. Osnova sindroma ogleda se u jakom uverenju obolele osobe da ona zapravo više ne postoji.
Ova bolest se danas sve više sreće pod nazivom "walking dead syndrome" ili "walking corpse syndrome" jer se sumanost ovog tipa često odnosi na uverenje da je osoba koja od ovog problema boluje mrtva, da su članovi njene porodice mrtvi, da je svet uništen, kao i da pojedini delovi njenog tela više ne funkcionišu ili ne postoje.
Od kada joj je dijagnostifikovan Kotarov sindrom, ova devojčica iz Alabame želi da pomogne svima koji prolaze kroz slične probleme.
"Moji roditelji su se nedavno razveli i meni je bilo vrlo teško da se suočim s tim. Tako sam jednog dana sedila na času engleskog i odednom sam se osetila jako čudno - kao da sam mrtva, nisam mogla da se otarasim tog osećaja. Dok sam se vraćala iz škole, razmišljala sam o tome da posetim neko groblje, kako bih bila bliže onima sličnim meni - mrtvim, ali nijedno mi nije bilo usput, pa sam rešila da idem direktno kući i da pokušam da odspavam", objašnjava 17-godišnja tinejdžerka.
Taman kad je mislila da je uspela da ga se otarasi, taj čudan osećaj se ponovo javio nakon nekoliko dana, dok je bila u kupovini.
"Telo mi se potpuno ukočilo, bacila sam sve haljine koje sam držala u ruci i istrčala sam iz radnje. Osećala sam se kao da ludim", priseća se Hejli. Od tog dana, osećaj se više nije izgubio. Hejli je počela da izostaje iz škole, spava danju, a noću ostaje do kasno budna.
Kako je vreme prolazilo, Hejli je odlučila da prigrli svoj novi život.
"Rešila sam da jedem sve što mi padne pod ruku jer, pošto sam mrtva, ne mogu nikako da se ugojim", objašnjava devojčica.
Međutim, jednog dana je konačno rešila da se poveri svom cimeru, a potom i tati Flojdu. Tata ju je posavetovao da treba da poseti psihijatra: Hejli je trebalo skoro dve godine da skupi hrabrosti da nekom strancu poveri svoje iskustvo. Na pregledu joj je ustanovljeno da ima Kotarov sindrom i da je reč o bolesti, te da ona zapravo nije mrtva kao što je bila ubeđena.
"To je takvo stanje gde pacenti misle da su mrtvi ili da delovi njihovog tela više ne postoje. Po Internetu sam tražila iskustva i drugih ljudi koji su patili od iste bolesti. Mnogo mi je laknulo što u tome nisam bila jedina, te da nisam samo ja voljela da provodim vreme na groblju", objašnjava Hejli.
Hejli je od prve posete lekaru, nastavila da ide na terapije, te je zahvaljujući razgovorima sa psihijatrom, krenula da se oporavlja. Međutim, pomogli su joj, ni manje ni više, Diznijevi crtani filmovi, tačnije Miki Maus.
"Dok sam gledala Diznijeve filmove, osećala sam neku toplinu, neko prijatno osećanje. Mala Sirena, Uspavana ljepotica, Aladin, Bambi - sve sam ih gledala. Onda sam upitala svog dečka Džeremija kako je moguće da mislim da sam mrtva, kad Diznijevi filmovi čine da se ovako super osjećam", kaže Hejli.
Postepeno, ova hrabra tinejdžerka je ponovo počela da vodi normalan život, ozdravila, završila školu i namjerava da se uskoro uda za svog dečka Džeremija.
"Nadamo se da ćemo uskoro da se venčamo i zaposlimo u Dizni svetu. Biti mrtva je moje najbizarnije iskustvo, ali sam srećna što sam iz svega izašla živa", zaključuje tinejdžerka.
Dnevni avaz
