Ako išta mrzim na svetu onda je to moje ime. Ne znam volite li vi vaše, ali ja moje ne?! Nije to ništa novo. Nikad ga nisam volela.Tih osamdesetih godina kad smo odrastali, ja sam se divila svakoj Ivani, Ani, Tanji, Sanji i svim devojkama sa tada modernim imenima. Kad god bih mamu pitala zašto se zovem Jelena, ona je govorila da pitam ćaću. Ćaća je mudro ćutao. Ćuti i danas. U našoj kući mama je rađala devojčica, a tata im davao imena. Tako da ja ne znam jesam li po nekome dobila ime. Mogu lagati da sam nazvana po Jeleni Trojanskoj, Jeleni Anžujskoj, Jeleni Savojskoj, …, ali bojim se da nema ništa od svega toga.
Uglavnom, izbegla sam ono davanje imena u babino. Srećom! Tek ne mogu zamisliti da kažem: "Radojka, drago mi je!“
Trauma oko imena u mojoj glavi je počela s roditeljskom pričom da se baba onesvestila kad sam se rodila. Dakle, otrčao ćaća kod tašte da uhvati muštuluk. Baba s vrata upitala: „Šta je?“ Ćaća rekao: „Jelena!“ Baba pala u nesvest. Živa istina, objavio je moja hercegovina.
Dugo godina posle sam joj to pominjala. Njoj je bilo krivo. Vadila se na priču da je znala da je moja majka, a njena ćerka, obrazovana profesorka, i već moderna. Te da mimo dvoje dece više rađati neće.
Trauma se nastavila u osnovnoj školi. U razredu četiri Jelene. Andrić, Bokić, Soknić i Kovačević. Nastavnici su na najsuroviji način prozivali, po imenu. Na svaki pomen sam se štrecala. Zamislite količinu straha u školi, pa to pomnožite sa četiri. Jedina prednost je bila potpisivanje na klupama. Nikad mi u trag nisu ušli. Jer ko će posumnjati na bubalicu?!
U gimnaziji su prozivali po prezimenima. Hvala im. Na fakultetu nije bilo Jelena. Danula sam dušom. Jako me čudilo da na fakultetu nema Jelene, a još manje Anke. Jer, ja sam studirala u Crnoj Gori, a tamo se na stihove dve pjesme džumbus pravi. To su:
"… O, Jelo, o, Jelena,Crnogorko sa Lovćena,divni raju mojih snova,Crnogorko, željo moja…."
ili
" … Bol boluje lijepa Anka,pojila je vodom majka,bistrom vodom sa izvora,sa korita Ivanova..."
Koliko sam puta čula tu pesmu u Crnoj Gori, počeh da se prepoznajem. Nisam Crnogorka, ali zakitim muziku. Kad je bal, nek je maskenbal.
Možda ne bih toliko ni obraćala pažnju na ime da nemam svakidašnje prezime. Samo u Trebinju znam šest Jelena Kovačević. Bivših i sadašnjih. S njima sam se upoznavala na različite načine. Ipak, jedno veče nikad neću zaboraviti. Muvao mene godinama jedan Trebinjac, a u međuvremenu počeo da se zabavlja s drugom JK. To veče, on, neobjašnjivo raspoložen, priča meni priče, bajke, basne satima. Smeška se konstantno. Mimika na vrhuncu. Zakazuje nove sastanke i kafe, a ja se pitam zar smo ih već pili. Dok u zlo doba visoka i vitka devojka ne stavi ruku na njegovo rame. On se štrecnu. Gleda lijevo, gleda desno. Čas u jednu. Čas u drugu. Čas u obje. Jelena. Jelena. Jelena Kovačević. Jelena Kovačević. Izostalo je: „Drago mi je“. Rakija, definitivno, spaja ljude.
S obzirom na često ime, baš je čudno da nadimak dugo nisam imala. Tek krajem gimnazijskih dana formirao se u vidu četiri slova. Jeja. I ustalio se. Čak toliko, da nekad kad zovem stare poznanike na telefon kažem nadimak umjesto imena. Za Hercegovinu neobično. Ovde su obično Jeca, Jela, pa čak i Jeka. Ova potonja je ponukana crnogorskom serijom Đekna. Đekna iz Šavnika se toliko uvukla u sve pore hercegovačkog života da je sva sreća da nemamo kog Joksima. Takođe je sreća što i druga podjednako nenormalno gledana serija – Bolji život – nije imala Jelenu. U suprotnom bi svaka komšijska kuća imala to ime, piše portal moja hercegovina.
( moja hercegovina.com)
