Posle svega što je prošla Mirjana iz Kraljeva kaže da sebi nema šta da prebaci. Čim je pre četiri godine primetila prvu promenu, otišla je kod lekara. Bila je poslušan pacijent i, kako kaže, samo zahvaljujući tome nije izgubila bitku sa bolešću
Mirjani je život na čudan način slagao događaje. Pomešao joj radost, strah, tugu i neizvesnost i, kako sama kaže, zavrteo ringišpil koji je teško zaustaviti.
Pre četiri godine ova Kraljevčanka uočila je promenu na dojci. Odmah je otišla na pregled i dijagnoza je bila umirujuća. Benigna cista koju treba pratiti. Redovno je odlazila kod lekara na kontrole, a onda se u jesen 2019. preko noći sve promenilo. Dobroćudna cista je krenula po zlu. Nova dijagnoza bila je sumorna, rak dojke koji brzo napreduje. Zauvek će pamtiti dan u kome se istovremeno neizmerno radovala rođenju unuka i, kad niko ne vidi, plakala zbog opasne dijagnoze.
Teško je pomiriti strah i sreću
– Tog septembra pre dve godine, kada sam dobila novu dijagnozu, moj sin Anđelo dobio je sina, a mi unuka Vidaka, po kome danas merim vreme. Bilo je teško u isto vreme podnositi i toliku sreću i neizvesnost. Za samo tri meseca cista se enormno uvećala i morala sam hitno da krenem na hemioterapije. Opet sa pomešanim osećanjima. Sa mojom terapijom, prvom od 28, poklopilo se još jedno porodično veselje. Slavili smo punoletstvo moje bratanice i nikome nisam rekla da tog dana idem na terapiju. Bila sam vesela, pevala i igrala, a kad bi mi postalo teško, odlazila sam da se isplačem. Bila sam ponosna što niko ništa nije primetio i što nisam pokvarila taj lep dan – seća se Mirjana (49).
Od tog dana nijednog trenutka više nije bila sama. Suprug Milan (48) i njihovo troje dece, Anđelo (28), Elena (19) i Nikola (15), majka, brat i njegova porodica, svi su bili uz nju.
– Moja mama nijednom nije zaplakala jer je verovala da ću uspeti, ali je zbog tog skrivanja emocija dobila šećer, a mlađi sin je bio ljut i revoltiran, kako i priliči godinama jednog gimnazijalca. Moj Milan je vozač i mnogo vremena provodi na putu, ali je uvek bio tu kada je trebalo. Putevi ga vode po inostranstvu, pa je stalno donosio sve što bi mu neko rekao da može da mi pomogne. Kuhinja nam se pretvorila u laboratoriju i apoteku. Pola lekovi, pola medovi na milion načina... Šalimo se da je naša ćerka Elena baš u toj kuhinji donela odluku da studira farmaciju i sada je brucoš na tom fakultetu u Beogradu. Ceo taj period imala sam osećaj da smo ona i ja zamenile uloge jer se ponašala kao brižna majka.
Mirjana se seća da je svima zabranila da plaču iako je sama mnogo plakala, ali nikad pred svojima. Umela je da ode u crkvu ili manastir i plače dok suze same ne stanu.
- Terapije su trajale godinu dana, a najteži su bili dani kada su se po dve poklapale. Hemio sam primala u Kraljevu i Kragujevcu, a na zračenja sam išla u Beograd. Jako loše sam to podnosila, ali njednog trenutka nisam ni pomislila da odustanem. Jedini cilj mi je bio da dođem do sledeće terapije i izdržim je. Grabila sam da nijednu ne preskočim, a u vreme korone je to bilo jako teško – priča ova energična žena.
Svi su bili srećni kada se pokazalo da su terapije dobro delovale, da su dale pun efekat i da se tumor smanjio. Tek da ne bude mirna, sve se odigravalo u vreme pandemije, pa se stalno plašila da ne zaradi i koronu.
– Plašila sam se da zbog te bolesti ne budem prinuđena da propustim terapije, ali i zbog svih nas. Čim su se terapije završile, po preporuci lekara sam se vakcinisala. Sada idem na redovne šestomesečne kontrole. Postoji rizik da se bolest vrati, pa su ti pregledi važni i meni i mojim lekarima. Sada je sve dobro, ali sam svesna da će se moj ringišpil i dalje okretati. Moram da se čuvam. Drugačije se hranim, a postala sam i te kako svesna da je opadanje kose najmanji problem. Kosa uvek izraste kada je lečenje uspešno – kaže Mirjana u šali.
Upravo zbog kose setila se jednog trenutka za koji je mislila da je najteži u životu.
– Suprug i ja smo bili u kupatilu. Kosa mi je otpadala u pramenovima i ja sam bila očajna, a on je samo rekao: „Sve je to dobro i sve će to proći“. Mir koji sam osetila posle tih njegovih reči nikada neću zaboraviti.
Kada je počela njena borba imala je 47 godina, 26 godina je radila kao komercijalista, ali u tom trenutku nije bila zaposlena. Sada je u penziji, čiji je iznos 15.000 dinara. Iza nje su dani teških hemioterapija, zračenja i velika operacija, a pred njom redovne kontrole i uživanje u životu, porodici i unuku Vidaku. Posle svega što je prošla, kaže da sebi nema šta da prebaci. Čim je pre četiri godine primetila prvu promenu, otišla je kod lekara. Bila je poslušan pacijent i, kako kaže, samo zahvaljujući tome nije izgubila bitku sa bolešću.
– Nema nepobedivih, ali ima spasenih. Život donosi svašta, a naše je da se borimo i da se ne predajemo. Sada sam svesna prolaznosti. Ranije nisam znala, nikada nisam ni razmišljala o tome kolika je sreća biti zdrav – poručuje Mirjana.
Kurir.rs/Branka Gajić/Blic Zena
NE PROPUSTITE
Bonus video:
