Gojaznost danas predstavlja veliki javno-zdravstveni problem u mnogim zemljama, i jedan je od najvažnijih faktora rizika za nastanak velikog broja hroničnih nezaraznih bolesti. Postoji veliki broj definicija ovog poremećaja, ali verovatno danas najčešće korišćena je ona koja navodi da je gojaznost abnormalna ili prekomerna akumulacija masnog tkiva koja ugrožava zdravlje. Indeks telesne mase, koji se dobija kada telesnu masu u kilogramima podelimo sa kvadratom telesne visine u metrima, se često koristi da bismo gojaznost klasifikovali u kliničkom smislu. Indeks telesne mase u rasponu od 18.5 do 24.9 se smatra normalnim, vrednosti između 25 i 29.9 ukazuju da osoba ima prekomernu telesnu masu, dok vrednosti od 30 i veće se označavaju kao gojaznost.
Uzroci gojaznosti su brojni i, pored ostalog, obuhvataju nedostatak fizičke aktivnosti, nezdravu ishranu, različite genetske, hormonske i druge činioce. Veliki broj lekova i drugih hemijskih supstanci takođe mogu doprineti da osoba ima povećan apetit i smanjenu sposobnost kontrole unosa hrane. Mnogi psihološki faktori takođe mogu biti udruženi sa ubrzanim povećanjem ili smanjenjem telesne mase, a primeri bi bili hronični mentalni stres, anksiozni poremećaji i depresije. Bulimija nervosa kao mentalni poremećaj se odlikuje epizodama prejedanja sa gubitkom kontrole pri jelu, praćenim osećajem krivice nakon jela, strahom od gojaznosti i namernim povraćanjem sa ciljem sprečavanja povećanja telesne mase.
Lečenje gojaznosti je često kompleksno i zahteva multidisciplinarni pristup koji uključuje lekare različitih specijalnosti. Najpre je neophodno utvrditi da li je gojaznost nastala sekundarno, odnosno kao posledica nekog drugog stanja ili poremećaja. Na primer, prekomerno stvaranje hormona kortizola kod nekih bolesti nadbubrežne žlezde može dovesti do nagomilavanja masnog tkiva u pojedinim regionima tela. Uspešno lečenje ovakvog hormonskog poremećaja može ponekad dovesti i do značajnog smanjenja telesne mase i povratka indeksa telesne mase na normalne vrednosti. Sa druge strane, ako se utvrdi da je gojaznost nastala kao posledica nepravilne ishrane i nedostatka fizičke aktivnosti, potrebno je raditi na usvajanju zdravih životnih stilova i značajnoj promeni navika koje potencijalno ugrožavaju zdravlje. Nažalost, radikalnu i brzu promenu u kalorijskom unosu i potrošnji često nije moguće ostvariti pa se kod tih pacijenata često primenjuje drugačiji pristup gde se ohrabruju male i postepene promene u životnom stilu, ili manje štetni obrasci ponašanja koji predstavljaju svojevrsnu tranziciju ka zdravlju. Ovaj koncept smanjenja štetnosti nije nov, njegove potencijalne primene su u raznim granama psihijatrije poput bolesti zavisnosti, a moguće i u lečenju depresije, anksioznih poremećaja kao i borbi protiv duvanskog dima. U kontekstu promena obrazaca ishrane, primena ovog koncepta bi se mogla odnositi na zamenu štetnih namirnica manje štetnim, sa manjim procentom šećera i zasićenih masti, umesto naglog prelaska na potpuno zdravu dijetu. Takođe, suviše rigidan i osuđujući stav lekara kod gojaznih pacijenata može izazvati osećaj bespomoćnosti i beznađa, i smanjiti motivaciju za promenom u načinu života. Umesto toga, fleksibilniji pristup sa razumevanjem i empatijom prema pacijentu može u nekim slučajevima dati bolje rezultate, i rezultirati postepenim, ali održivim smanjenjem telesne mase.
U zaključku, gojaznost je kompleksan zdravstveni problem koji može značajno da ugrozi zdravlje i poveća rizik za nastanak velikog broja bolesti. Lečenje gojaznosti zahteva multidisciplinarni pristup i često je skopčano sa brojnim izazovima i preprekama. Zadatak zdravstvenog sistema, ali i društva u celini je da kroz edukaciju i druge načine doprinesu podizanju svesti o potrebi da se izvrši adekvatna prevencija gojaznosti kao i zdravstvenih posledica koje ona može izazvati.
Dr Igor Pantić, specijalista psihijatrije
