Aleksandar Knežević, koautor filma "Vidimo se u čitulji", otkrio je za Kurir kako je izgledalo snimanje sredinom devedesetih, ali i ko je od ljudi iz tadašnjeg podzemlja odbio da govori.
- Pokušavali smo bez uspeha da dođemo do Joce Amsterdama, Kosmajca i mnogih drugih... Videli smo se nekoliko puta sa Momirom Šoškićem, sa braćom Šaranović, ali njima nije bilo do estrade. Tadija, najveći diler onog vremena, čovek preko koga je kokain postao u Beogradu najpopularniji narkotik, podelio je s nama neverovatne priče, ali nije hteo da stane pred kamere. I pored toga, svaki put odmah posle našeg susreta Tadija bi bio uhapšen. Nisu pristali na razgovor ni Ćenta, ni Arkan... - naveo je Knežević.
Kako je rekao, "bilo bi nemoguće razgovarati sa njima da nisam prethodno već tri i po godine pisao o toj temi i da ih nisam dobro upoznao".
- To je bio preduslov da se o snimanju uopšte razgovara. Povrh toga, to je vreme rata, sankcija, nezamislive inflacije, bednih plata, vreme privatnih banaka koje su opljačkale ionako osiromašeni narod. Prirodno je da čovek ustane protiv takvog ponižavajućeg stanja, samo je pitanje koji će oblik dobiti njegova pobuna. Oni koji bez pobune prihvataju da im se uskrati najosnovnije dostojanstvo u rečniku mlađe generacije kriminalaca označeni su kao "obični smrtnici". A šta je suprotno "običnom smrtniku"? Postati besmrtnik. Status besmrtnika se najpre može osvojiti slavom. I zato ovi "besmrtnici" često govore o bavljenju kriminalom kao o estradi. Kada bih nekog od njih pitao o izvesnom kolegi koji je uspešan u svetu kriminala, ali nije eksponiran u medijima, rekli bi mi da je on ozbiljan igrač, ali da, nažalost, nije na estradi. S druge strane, bilo je i onih koji su - poput Gorana Vukovića - imali neke svoje interese da prihvate da govore - ispričao je Aleksandar Knežević i dodao:
- Lokacija snimanja se dogovarala uvek u poslednjem trenutku. Bilo je nemoguće predvideti kakve uslove ćemo zateći na snimanju, kako će naši sagovornici reagovati na provokativnija pitanja, kako će se ponašati kada se prvi put u životu nađu pred kamerama. Ispostavilo se da su mnogi od njih umeli da sakriju tremu ili su zaista bili potpuno opušteni.
Knežević je naveo da su svi učesnici "Vidimo se u čitulji" na svoj način bili upečatljivi.
- Recimo, Boris Petkov je bio jako duhovit i inteligentan, veliki cinik, sarkastično je posmatrao stvari i dekonstruisao mitove podzemlja. Kristijan Golubović je verovatno mogao da ostvari zapaženu karijeru u Holivudu uz pomoć ozbiljnog menadžera. Bojan Petrović je šarmirao svojim optimizmom i osmehom, koji ga nisu napuštali ni u najtežim trenucima života. Mihajlo Divac je zračio neverovatnom energijom i hrabrošću... - naveo je on.
Podsetimo, Knežević je devedesetih bio novinar Politike, 1998. je postao iskušenik u Studenici, a potom je 2004. zamonašen u Hilandaru na Svetoj Gori, gde je dobio monaško ime Romilo. Tu je proveo jedanaest i po godina, a u međuvremenu je i doktorirao na Oksfordu.
U Beograd se vratio 2019, a dve godine kasnije je stavio tačku na monaški život.
B. K.
Bonus video:
