Serija jezivih zločna tokom devedesetih kada su ubijane porodice, često i zbog pogrešnog "tipovanja" - ogromnog bogatstva koje nije postojalo, počelo je u Pohorskoj ulici u Novom Beogradu 1. decembra 1993. godine.
Žrtve su bile majka i sin, Vera (42) i Davor Židić (13). Verin muž Žarko i drugi sin su preživeli jer nisu bili tu. Ono što je mnogima upalo u oči je da je ubijen i njiihov kućni ljubimac, koker španijel. Kasnije će se ispostaviti da je taj pas imao veliku ulogu u osudi zločinaca.
Židići su likvidirani zbog glasina i bujne mašte. Naime, Davor se jednog dana u vreme hiperinflacije u školi pojavio u novim patikama i počela je priča da je njegov otac privatni zubar. Od privatnog zubara narastao je do vlasnika lanca ordinacija. Na kraju je priča narasla na sef u zidu u kome je pola miliona maraka. Kada je ta fantazija došla do ušiju Ilije Vujića Bumbara i Darka Lončarevića Lončeta, sudbina Vere i Davora Židića bila je zapečaćena.
Na vrata je prvo pokucao Lončarević i rekao da donosi knjige sa fakulteta za muža koji u tom trenutku nije bio tu, i pošto je supruga oštećenog (Žarka Židića) otvorila vrata, gurnuo istu i udarao je pesnicama po glavi, pa onda pozvao Iliju Vujića da mu pomogne da je savlada. Vujić je prislonio pištolj sa prigušivačem u leđa Vere, ispalio hitac i naneo joj teške povrede a zatim, primetivši sina, koji je u tom trenutku imao 13 godina, ispalio na njega jedan hitac u glavu, usled čega je nastupila trenutna smrt, navodi se u sudskim spisima.
Zatim je Vujić tada teško povređenu, sada pokojnu Veru Židić, odvukao u najudaljeniju sobu, kako bi je iznudio da kaže gde se nalazi sef sa devizama i u tom cilju je dva puta udario drškom od pištolja po glavi, pretio joj da će joj ubiti dete, koje je već bilo mrtvo, i naneo joj povrede od kojih je trpela bolove jakog intenziteta i strah, a kada je pas počeo da laje i ugrizao ga za ruku, i psa je ubio ispalivši na njega nekoliko hitaca iz blizine.
Pošto Vera nije htela da kaže gde se nalazi sef i pošto su se dogovorili da ne ostavljaju za sobom žive svedoke, u nesrećnu ženu, koja je još bila u svesnom stanju, ispalio je, u klečećem položaju, jedan metak u potiljačni deo vrata, pa je ona izdahnula. Posle premetačine stana u kome nisu našli novac, napustili su lice mesta.Beogradska policija je dala sve od sebe da pronađu surovog ubicu iz Pohorske ulice, ali bez uspeha. Čak u nudili i "oprost dela" kriminalcima ukoliko im daju validne informacije.
Onda je do jednog inspektora došla informacija da se neki tip u bilijar klubu u Zemunu hvali kako je ubio ženu i dete iz Pohorske. Vujić je uhapšen, a jedan od ključnih dokaza bila je kap krvi koju je policija pronašla a koja nije pripadala žrtvama. To je bila krv ubice, Ilije Vujića, koga je pas ugrizao za ruku. Tada nije bilo DNK, ali se slagala krvna grupa. Ovaj zločin se pominje i u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji" kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran monstruoznom izjavom ubice Vujića.
"Kada smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: 'Ko ga je**, on je trebalo da bude u školi'. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio", ispričao je u filmu tadašnji inspektor gradskog SUP-a za krvne i seksualne delikte Ljuba Milanović.
Ilija Vujić Bumbar izdržava četrdesetogodišnju zatvorsku kaznu u Zabeli kod Požarevca. Osuđen je prvobitno na smrt, ali je ukazom tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića posle tri godine pomilovan, pošto je u međuvremenu smrtna kazna ukinuta. U ispovesti od pre nekoliko godina, ovaj svirepi ubica, čiji je zločin pre jedne decenije potresao Srbiju, kaže da se kaje što je ubio ženu i dete.
"Žao mi je što sam ih ubio. Ali ne mogu ništa sada da promenim. Nisam imao nameru da ih ubijem, ali je tako ispalo. Moj saučesnik će da izađe za godinu dana, a ja ću robijati još 30 godina. O delu neću ništa da pričam, jer se o tome piše deset godina i sve je rečeno", rekao je Vujić za "Kurir", i dodao da nije agresivan, ali su lisice na rukama sa kojima je doveden na razgovor uobičajeni režim kad izlazi iz zloglasnog "sedmog paviljona".
Uprava Zabele tvrdi da ovaj paviljon čuva Srbiju, jer se unutra nalazi 200 najokorelijih ubica i psihopata.
"Živim u sobi sa još dva cimera, Joksićem i Krstićem, i obojica su bili osuđeni na smrtnu kaznu, koja im je zamenjena sa 40 godina. Nas trojica, a 120 godina robije. Tražio sam da budem sa njima jer se znamo još iz CZ-a.
Vujić kaže da se dobro slaže sa cimerima, bez obzira na njihovu prošlost. "Normalno se ponašaju, pa nismo mi ludi! Ako sam osuđen na 40 godina, ne znači da sam lud. Kazna kao kazna. Bio sam osuđen na smrtnu kaznu, i nisu mogli da mi je zamene za 40 godina, mogli su maksimalno dvadeset. Međutim, odlukom predsednika Milana Milutinovića dobijam pomilovanje od 40 godina. To je dve smrtne kazne. Koje je to pomilovanje?"
Na primedbu da normalni ljudi ne ubijaju, pogotovo ne ubijaju decu, Vujić odgovara: "Pa dobro, nije normalno. Zato sam i dobio smrtnu kaznu, da je normalno, ne bih dobio. Nije normalno da se ubijaju deca, a ja sam to dete ubio slučajno. Nisam ga video."
Povremeno ga posećuju majka i mlađi brat, koji nije kriminalac, dok mu je drugi brat takođe u zatvoru, ali u Nišu. "Drugova i prijatelja više nemam. Kad padneš, svi te zaborave"
Bumbar ne razmišlja mnogo o izlasku iz zatvora: "Da izađem?! Hoću! Za 29 godina" odgovara potpuno mirno uz blagi osmeh, dok mu usne po prvi podrhtavaju od početka razgovora. "Imaću 65 godina. Šta ću da radim? Ništa. Penzioner, pa ja sam već penzioner. Vojni invalid, jer sam ratovao u Istočnoj Slavoniji kao dobrovoljac pri vojsci. Hag me ne traži, a bolje bi bilo da me traže", kaže uz uzdah Vujić.
Ovaj zločin se pominje i u kultnom filmu "Vidimo se u čitulji" kada se na snimku vidi tadašnji inspektor beogradske policije Ljubiša Milanović, prilično šokiran monstruoznom izjavom ubice Vujića. "Kada smo ga pitali zašto je ubio dete, jedan od ubica je rekao: 'Ko ga je**, on je trebalo da bude u školi'. Mislim da nekoliko minuta nikom od nas inspektora nije moglo da dođe do svesti šta je on izgovorio", ispričao je u filmu tadašnji inspektor gradskog SUP-a za krvne i seksualne delikte Ljuba Milanović.
Kurir.rs/Mondo
NE PROPUSTITE
