Etnički motivisana ubistva Srba na Kosovu i Metohiji počela su još osamdesetih godina. Devedesetih su nasumična ubistva prerasla u masakre terorističke OVK.
Strukture terorističke organizacija devedesetih na KiM imale su 141 zatvor za Srbe. Mahom po privatnim kućama. Broj ubijenih u tim pritvorima nikada nije tačno utvrđen.
Među 450 mladića, odabran je kao jedan od 24 vojnika, a za života je postao deo čuvenih Kobri. Proveo je 31 godinu u specijalnih jedinicama, prošao je sve kurseve, rat u bivšoj Jugoslaviji...
Gost "Crne hronike" na Kurir televiziji koji je rizikovao život za srpski narod jeste Dobrosav Lojanica Loki.
Prvo se prisetio kako je izgledala obuka za tadašnju JNA, s obzirom na to da je rat buhnuo neposredno nakon njegovog angažovanja:
- Bili su razni psihološki i fizički testovi. Kod čoveka mora da bude nešto urođeno, meni je mnogo teško bilo prvih meseci, otišao sam tamo sa namerom da probam i vidim. Međutim, nakon tih mesec, dva, jednostavno kada prođe taj težak period, čovek jednostavno nešto zavoli. Treba biti prilično stabilan, ne može to svako.
Potom je spomenuo koliko mu je obuka bila krucijalna, kada se našao okružen neprijateljima, te više od 20 dana proveo faktički zatvoren, bez vode i potrebiština.
- Bio je početak septembra, a trajalo je do skoro sredine oktobra. To je bilo čvorište, centar veze. Čvorište veze za celu JNA. Faktički za Slovenije, Hrvatsku, Srbiju i sve ostale republike. Bilo je 23 vojnika, oficir i podoficir, njih su okružili. To je brdo nadmorske visine oko 300 metara. To je šuma u kojoj je bio naš objekat, oni su bili okruženi i tukli su ih svaki dan. To je čvorište veze, postojao je podrum 20ak metara pod zemljom, tamo su se vojnici sklonili. Svaki dan su ih Hrvati tukli, pa su morali da se zaključaju u te podrume - rekao je Lojanica, pa nastavio:
- Vojnici su tu ćutali, imali su hrane što su imali, dok mi nismo desantirali. Bio je helikopterski desant, bilo je 3 helikoptera, međutim jedan je pogođen čim smo prešli Savu, te se vratio nazad u Bosnu. Mi smo desantirali kako bismo oslobodili taj deo. Kada smo došli do tih vrata, vojnici nisu verovali da smo to mi, mislili su da smo neprijatelji. Jedva su nam otvorili vrata, morali smo da pokazujemo rukave, kape, značke... Posle 10-15 dana su trebali helikopteri da dođu po nas. Međutim, koji god da je krenuo, pogođen je čim je Savu prešao. Oni su znali, a znali su verovatno iz našeg vojnog vrha, jer je bio prilično mešovit. Znali su kada helikopteri pođu po nas.
Potom je nastavio da opisuje događaj, pa je spomenuo trenutak kada su pešaka krenuli ka Donjem Svilaju:
- Helikopteri u borbenom letu lete dosta nisko, dakle 100 metara, zbog borbenih dejstava. Morao je da preskoči dalekovod i upravu su ih tu čekali. Mi smo, čini mi se 40 i nešto dana, uzaludno čekali. Potom krenuli peške, okupili 23 vojnika, pripremili ih i krenuli pešaka ka Donjem Svilaju. Bilo je dosta mojih kolega koji su poginuli gore. Imali smo akcije, oni su napadali svaki dan nas, ali se mi spustimo u selo pa im vratimo. On mojih 15 ljudi iz specijalne jedinice, nas 8 se vratilo.
Priča se ova odvijala u oktobru, a pad Vukovara je useldio 18. novembra, a Lojanica tada dobija naređenje, između ostalog, da se vrati za Beograd.
Rekao je da im je obećano bilo, nakon akcije, dve nedelje slobodnog vremena, ali se onda dogodio Vukovar:
- Došli smo u Pančevu jedinicu, posle tog marša do Save, izvukli 23 vojnika. Koliko se sećam, bilo nam je obećano dve nedelje slobodno da možemo biti sa porodicom. Inače, niko od naših nisu znali ni gde smo ni šta smo, zvali su jedinicu da pitaju gde smo, a ovi im samo kažu na zadatku. Iako su nam obećali dve nedelje, nažalost, drugu noć se dogodio Vukovar.
Nedugo zatim je nastavio priču, a ovaj događaj je opisao kao onaj koji će pamtiti do kraja života:
- Da, ratni drug, Mačak Velibor (prezime Mačak), rodom iz Benkovca, poginuo nam kolega nekih sto metara od prve linije u potkrovlju jedne kuće, njegovim roditeljima je javljeno da je poginuo. Njegovi roditelji dolaze u selo Negoslavci, nadomak Vukovara, a mi telo još nismo izvukli. Napravimo akciju nas trojica, a Mačak Velibor je trebao da nas podrži da izvučemo telo, dok roditelji čekaju. Sedam dana pre toga, mi u komandi čujemo, da su Mačku Veliboru otac, majka, deda, baba i sestra ubijeni u Benkovcu. I sada treba njemu to saopštiti, kako, ko?
Nastavio je surovu priču iz ratnih nedaća:
- On je čak njima i pripremao neka pisma. Dakle, dok smo izvlačili pomenuto telo mladića, neprijatelji su to znali, pa su tu kuću držali pod nišanom. Mačak je u tom trenutku bio pod puškom mitraljeza. Telo smo uspeli da izvučemo, kada smo kolega i ja dovukli telo, dozivali smo Velibora koji je bio svega 30ak metara od nas. Nije se odazivao. Odem u kuću i zatekao sam ga, metak mu je prošao direktno kroz usta.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
