Prvo je Viši sud u Beogradu, a zatim i Apelacioni sud, na 35 godina zatvora osudio Miroslava Matića zbog ubistva taksiste Ćire Treneskog i sveštenika Miroslava Čvorovića 12. marta 2015. godine.
Matić je u toj noći, u naselju Kotež, ušao u taksi Treneskog koji ga je odvezao do Padinske skele. Potom su obojica napustili vozilo, ubica je u taksistu ispalivši više rafala, a dok je taksista nepomičan ležao, Matić se vratio i ispalio mu rafal u stomak.
Iz taksija je uzeo novčanik žrtve, lične podatke i telefon. Matić je pobegao sa mesta zločina taksi vozilom, s kojim je zapao u kanal. U tom trenutku, naišao je sveštenik Čvorović koji se ponudio da mu pomogne.
Međutim, pokušao je da se udalji kada je video pušku u Matićevim rukama. Ubica je i njega upucao i bacio u kanal.
Matić se branio tezom da je taksista hteo da kupi pušku od njega i da je došlo do nesporazuma, pa navodno, plašeći se za svoj život, odlučio da ubije taksistu. Potom je naveo da se plašio da je i drugi čovek video ubistvo, pa je odlučio da puca i na njega.
Bez obzira na dosuđenu kaznu, porodica Treneskog nije zadovoljna, a gošća autora emisije "Crna hronika" na Kurir televiziji Jelene Pejović bila je supruga ubijenog taksiste, Lidija Treneski.
Treneski se osvrnula na taj kobni 12. mart, pa je ispričala kako je saznala sa ubistvo svog supruga.
- Tog 12. marta ja sam došla s posla. Radila sam tada kao instruktor u autoškoli. Došla sam oko 5 sati, seli smo, popili čaj. I našto me je tog dana glava bolela, valjda promena vremena, oko 5 do 6 je izašao iz kuće. Otišao je da podigne ličnu kartu, tako je bar rekao, ide do SUP-a do Borče da podigne ličnu kartu. Međutim, krenuo je i onda se predomislio i otišao je da radi. U 6 časova je izašao iz kuće, već oko, između pola 7 i 7 desilo se to što se desilo. Ja sam bila kod kuće, ništa nisam znala. Kolege su počele da me zovu telefonom i da me pitaju da li si se čula sa Ćirom, jesi li ga možda zvala. Rekli su kao bio je neki udes na Glogonjskom ritu, neki kolega iz Pinka izgleda da je imao udes i kao kreni po njega pa vidi pošto je tu iz vašeg kraja. Ja sam ga zvala, zvala, zvala, zvala, ja ne znam koliko puta sam okrenula telefon. Znači, pokušavajući da ga dobijem, telefon je non-stop zvonio. Zvoni, zvoni, zvoni i onda se prekine - započela je surpuga ubijenog taksiste, pa nastavila:
- I negde, pa ne znam koliko je bilo sati, možda posle 8, pokušala sam preko jednog kolege da saznam da li se taj kolega čuo sa njim. I on je rekao kao nije se čuo, ali zvaće ga. I meni tu onda krene neka nervoza, pošto delovalo mi je da nešto znaju, a neće da mi kažu, zato što sam ja malo specifična kad čujem nešto, pa onda ja planem, pa i verovatno zbog toga su svi nekako izbegavali da mi kažu. I posle sam ponovo pozvala tog kolegu i rekla sam mu ako nešto zna, da mi kaže. I onda je on nekih par sekundi čutao i kaže da je u pitanju Čira. Pitala sam ga samo da li je živ, da znam da li idem na Urgentni centar ili gde. I opet je par sekundi potrajalo i on je rekao, izvini što to moram ja da ti kažem, ali nije živ. Eto, tako sam saznala, i onda sam ja krenula peške na Glogonjski rit. Vraćali su me, zaustavljali, već su kolege došle. Došla sam kući, milicija me sutradan zvala telefonom i da je u pitanju ubistvo u kojem je Ćira stradao.
Potom je rekla da Ćiru nije mogla da prepozna uopšte:
- Supruga nisam identifikovala uopšte, zato što su ga vodili kao NN lice. Imali su registarski broj tablica, dokumenta su bila ukradena i pod izgovorom da su ukradena dokumenta, oni nisu mogli da tvrde. Nisu mogli da tvrde da je vlasnik automobila baš on. Inače, auto, kako da vam objasnim. Ja ne znam pravu priču i još uvek je nisam saznala i ne znam da li ću je ikad saznati. Ubica je rekao da je seo u naš auto i da je krenuo našim kolima. Međutim, meni to sve nekako čudno deluje, zato što slika, kada su došli na uviđaj, tu su bili i novinari, slikali su auto, auto je bio ugašen, upaljena sva četiri migavca, upaljena taksi tabla. On nije mogao sa tim kolima da krene. Nije mogao da ide sa tim kolima. Prvo, ugasio bi verovatno migavce, ugasio bi tablu. Znači da je moj suprug njega doveo tu, stao je da naplati vožnju i šta se dalje dešava, samo Matić zna.
Potom je pričala o tome kako se branio ubica, i šta je rekao na suđenju:
- On je rekao, kada je počelo suđenje, dao je izjavu da se vozio sa mojim suprugom i da je nekoliko puta moj suprug njega vozio. I kao da je on poznavao mog supruga. Pritom, dajući izjavu, on je rekao da se moj suprug njemu predstavio pod imenom Srđan, a moj suprug je Ćira, znači to ne pije vodu. Rekao je da se vozio nekoliko puta sa njim i da su kroz vožnju pričali, i da je moj suprug njega pitao odakle si, ubica je rekao iz Ljubovije, i moj suprug je pitao da li je to u Bosni. Ubica mu je rekao da nije, ali da je blizu Bosne, pa je dodao da li ga nešto interesuje? Suprug je rekao da, hoću da kupim oružje. Ubica je rekao da nema pištolj, ali da ima pušku. Moj suprug je pristao da kupi pušku od njega. Dogovor je bio za 150 evra, kalašnjikov sa preklapajućim kundakom ukraden sa ratišta iz Bosne. Tako da on se samo time branio. Moj suprug je njega posle jurio, par puta ga je zvao, pitao da li mu je doneo oružje.
Nastavila je priču, pa je rekla da je ona morala da brani supruga, jer joj je delovalo da sud traži olakšavajuće okolnosti za ubicu:
- Ja sam i sudiju pitala, jer ne znam gde bi moj suprug to držao, da li mogu da mi kažu veličinu puške. Bilo mi je krivo kada su krenuli sa tom pričom i kada su tražili sve da bi olakšali ubici. Tražili su olakšavajuće okolnosti za ubicu, ja sam branila i pričala onoliko koliko mi je bilo dozvoljeno. Moj suprug nije imao dosije, nije imao mrlju, bio je u vojnoj policiji, odslužio je vojsku, radio je kao taksista...
Potom je odgonetnula zbog čega nije zadovoljna presudom za 35 godina zatvora za ubicu:
- Presudom nisam zadovoljna, presuda Višeg suda je bila 30 godina jer se sam prijavio, na sudu se vidno pokajao i to mu je prvo delo koje je napravio. Tada sam reagovala i pitala da li je trebalo da ubije ceo razred osnovne škole pa da mu dođe veća presuda. Nije bitno da li je jedan, dva ili pet ljudi. Mislim da nema opravdanja ako ubijete nekog, a da vam pritom život nije bio ugrožen. Ubici život nije bio ugrožen niti u jednoj sekundi. Dali smo ceo taj predmet, a Apelacioni sud je dodelio 35 godina. Nadala sam se da će biti 40, ali ni 35 godina nije malo, meni je sve malo iskreno vam kaže. Mom detetu i meni je sve malo.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
