"Svakog jutra kada ustanem, pitam se da li je ovo stvarnost. Slomljena sam i mislim da se nikada neću sastaviti, niti da ću ikada biti ono što sam bila. Tog 3. maja prošle godine, Mara je ustala pre nego što sam je probudila, nameštala je kosu jer su toga dana trebali da imaju slikanje u školi. Pomagala sam joj, ali je rekla "ne umeš, samo si pokvarila". Tako sam je ispratila, nisam je ni poljubila".
Ovim potresnim rečima na koje je zaplakala prepuna sudnica, majka Mare Anđelković, Dragana, prisetila se poslednjeg susreta sa ćerkom. Toga dana, tokom trajanja prvog časa u Osnovnu školu Vladislav Ribnikar u centru Beograda naoružan očevim pištoljima ušao je trinaestogodišnji dečak ubica i ubio devetoro vršnjaka i radnika obezbeđenja.
Agonija porodice, koja traje do današnjeg dana, počela je tog trenutka. Srednju ćerku Maru, bez koje su ostali toga dana, opisala je kao veoma sposobnu i snalažljivu, što joj je budilo veru da je ona dobro, čak i dok je satima stajala ispred škole u nadi da će izaći, čak i kada su sva druga deca i roditelji otišli svojim kućama.
- Otišla sam ispred škole. Ne znam koliko hiljada puta sam pozvala Marin broj, na koji se niko nije javljao. Verovala sam da je unutra, da daje iskaz, a suprug i starija ćerka otišli su da je traže po bolnicama. Satima sam stajala ispred. Mislim da sam na kraju ostala sama. Tada me je pozvao suprug Branko, rekao je "vesti su katastrofa". Govorila sam da nije moguće, pala sam na zemlju i molila ga da mi kaže da nije tako. Bacila sam telefon što dalje od sebe, jer nisam mogla da podnesem to što čujem - otkrila je nesrećna žena kako se osećala u trenutku kada je primila najstrašnjiju vest koju jedan roditelj može da dobije.
Kako je navela, i posle saznanja da njeno dete nije u školi, iako je pala noć, odbijala je da ode kući.
Mesto zločinafoto: Nemanja Nikolić
- Sve je to tako pogrešno, nije smelo da se desi da ja njoj biram sliku i sanduk. Izabrala sam da je obučemo u haljinu koju smo zajedno kupile mesec dana ranije a koju nije stigla nikada da nosi. Kada sam je videla u mrtvačnici, izgledala je kao da spava, ali je bila hladna. Mislim da svaki dan ponovo umrem i da se ponovo vratim - rekla je Dragana Anđelković tokom potresnog svedočenja, a njen suprug Branko opisao je i kako je dok je Dragana čekala ispred škole obilazio bolnice u nadi da će je pronaći negde i da mu se svet srušio u trenutku kada mu je policija saopštila najstrašnije vesti.
- Ujutru sednem, skuvam kafu, razgovaram sa Marom. To me drži i nosi kroz život. Ja bežim od realnosti i prihvatio sam da se mi samo fizički ne viđamo - rekao je Branko Anđelković.
Sofija sa ocemfoto: Privatna Arhiva
Slobodan Negić
Mi smo samo ljušture
Otac ubijene Sofije Negić, koja je nastradala kada je otišla do toaleta za vreme časa, prisetio se srećnih dana od rođenja svoje devojčice, njenog odrastanja i zajedničkih trenutaka, do trenutka kada je pred zločin poslednji put sreo i kada je njega i njegovu bivšu suprugu zamolila da se zagrle.
- Mi smo sada samo ljušture. I ja sam razmišljao kakvi su ljudi roditelji tog deteta kada izjave da ne osećaju krivicu. Zamislio sam šta bi bilo da je Sofija iz mog pištolja ubila devetoro dece i radnika obezbeđenja? Ja bih sam otišao i rekao kriv sam, prepuštam se za sve što zakon i ljudi misle da treba da odgovaram - rekao je on i dodao da je samo po sebi strašno biti roditelj takvog deteta, i da prihvata izjavu saučešća, ali da veruje da roditelji takvog deteta koji za sebe kažu da nisu krivi "nisu psihički zdrave osobe".
I reči roditelja ubijene Bojane Asović rasplakale su prepunu sudnicu.
- Bili smo srećna porodica, Boka je bila naš svet. Ja sam umro tog 3. maja. Trudim se da živim zbog mlađeg sina - rekao je Bojan Asović.
Njegova supruga Marija dodala je da njen mozak sve što se dogodilo ni danas ne može da prihvati, da ne može da prihvati da sedi u sudnici i priča o ubistvu svog deteta koje se dogodilo u osnovnoj školi.
- Bojana je bila moj kiseonik. Toga dana je otišla u školu, vesela i srećna. Ja sam bila na poslu, a ona mi je poslala poruku "mama ja sam dežurna danas", pitala sam je otkud to kada nisi trebala da budeš, napisala mi je "ne znam mama, nije ni Ana znala". To je bilo naše poslednje dopisivanje - prisetila se majka Bojane Asović, Marija.
Mesto zločinafoto: Nemanja Nikolić
Vest o tragediji, primila je na poslu, kada su joj kolege iz policije u kojoj i sama radi saopštile da je u školi u kojoj je i njeno dete, došlo do pucnjave.
- Noge su mi se odsekle, vrisnula sam i zamolila da me neko odveze do škole. Policija je bila na ulazu. Psiholog je bila na ulazu, ponavljala sam pitanje "gde je moja Bojana", gledala me i ćutala. Oduzimalo mi se telo, legla sam na neki automobil, videla sina sa druge strane škole i znala da je on dobro.
- Zamislite, on ima 10 godina, i on je izgubio deo sebe. Oni su bili vezani, budili su se zajedno, svaki Bojanin korak nam fali. On je bio u školi toga dana kada mu je sestra ubijena - kroz suze je rekla majka ubijene Bojane i dodala da je toga dana bio i njen kraj, "da ona ne postoji više jer je sve iznutra umrlo".
Osvrnula se i na porodicu dečaka ubice:
- Mi smo naše prvomajske praznike proveli igrajući Ne ljuti se čoveče sa našom decom, a oni su pravili molotovljeve koktele. Moja deca, ja sam policajac, nisu videla pištolj a doktor se ponosio oružjem. Ona je krila da ima takvog sina, da se ne bi osramotila. To je jedina istina i jasno mi je zašto kažu da "nisu krivi", to je takva porodica - rekla je majka kojoj je ćerka ubijena na samom ulazu u školu.
Suđenje bi trebalo da bude nastavljeno sutra, kada bi pred sudom trebalo da svedoči Milanka Negić, majka ubijene Sofije Negić, kao i maloletna braća i sestre nastradalih.
