Kao uvod u svima dobro poznatu priču o siromaštvu, u kojem grca velika većina našeg naroda (kažem većina, jer postoji nekolicina privilegovanih koji, i kada su iza rešetaka, imaju mogućnost da se hrane najnovijim specijalitetima sa restoranskog menija ili da vode brigu o bankovnim računima na Kipru), daću vam odgovor na to šta je država uradila da to spreči: NIŠTA!Podatak o 300.000 nezaposlenih to potvrđuje. Na to dodajte oko pola miliona onih koji su ostali bez posla, ili koji su proglašeni tehnološkim viškom, ili koji su nepoželjni zbog starosne dobi, rasne, polne, seksualne i, naravno, političke orijentacije. Sve to saberite s neutvrđenim brojem žena koje su nakon porodiljskog odsustva dobile otkaz. Ili sa svima onima koji nikad nisu ni imali sreću da dođu do radnog mesta.Sve to ne boli kao činjenica da ljudi koji vode ovu državu nemaju nameru da pomognu ni najmlađima koji su bolesni, kojima je novac potreban da bi ugledali sutrašnji dan. Sve državne nadležne institucije zatajile su kad je reč o borbi za bolju budućnost te dece, ili samo šansi za bilo kakvu budućnost. Bolesnu i nemoćnu decu pustili su da se snalaze sama, uz pomoć svojih napaćenih roditelja koji najverovatnije i sami spadaju u neku od pomenutih grupa.Rezultat toga je mala Tijana Ognjanović, koja je zbog transplantacije srca morala hitno da otputuje u Hjuston, što je njenu porodicu koštalo više od 700.000 dolara! Njen slučaj je kao talas brige i empatije preplavio naša lica. Nas običnih ljudi, koji i sami imamo brige i vodimo male, svakodnevne ratove. Međutim, Kurir je već milion puta pisao o sličnim sudbinama. Apelovali smo da se popune bankovni računi svih mališana koji čekaju na spas, neku skupu operaciju, terapiju ili lek. Poslednja u nizu je dvogodišnja Ljubica Adamić, kojoj je za transplantaciju srca u Beču potrebno 120.000 evra. Zahvaljujući nama i svim humanim građanima Srbije, pojedinim domaćim političarima, glumcima, biznismenima iz dijaspore, većina novca je prikupljena. Ali nedostaje još 43.000 evra. Zbog toga se postavlja pitanje ko treba da vodi tu bitku. Da li to treba da rade osiromašeni građani ove zemlje, mediji, glumci? Da li se varam kada mislim da bi to trebalo i moralo da bude posao naših ministara? Nažalost, to nije slučaj. Niko od moćnih ljudi kojima se omane da onako uspavano i nezainteresovano zasednu u parlamentarnu klupu nije našao za shodno da se pozabavi tim zadatkom: da pomogne socijalno najugroženijim porodicama i bolesnoj deci.Zato i nije čudno što se našoj redakciji sve češće javljaju ljudi sa omčom oko vrata, koji nude bubreg kako bi prehranili svoju još uvek zdravu decu. Oni traže šansu za dostojanstven život, posao i normalnu platu. A nude budućnost ovoj zemlji - decu.
