Postoje u Kitaj Gorodu i Slavskom Pojasu škole skomračnog mišljenja koje naučavaju da je nekadašnji najveći sin svih naših naroda i narodnosti J. B. Tito bio taj koji je Srbima žestoko zapržio čorbu. Pre deceniju-dve pojavila se i škola mišljenja - kojoj se priklonila i moja neznatnost - koja takođe smatra da nam je Tito zapržio čorbu, ali na dijametralno suprotan način od onog na koji Kitaj Gorod i Slavski Pojas ciljaju (i maše poentu).
Razmotrimo najpre nauk kitajgorodske škole. Kitajgorodski i slavskopojasni vejači ovejane suštine tvrde da je J. B. Tito „rasrbio“ Srbe. Tu dubaru je pustio u promet - a suklate je radosno prigrlile - najveći otac našeg naroda i narodnosti Ćosić, koji je pre nego što se nacionalno probudio pune dvadeset i tri godine proveo pred ulazom u Titovo dupe.
Ko (osim dupeta) može znati kako bi potonja istorija Srbije izgledala da je Ćosić pripušten dublje (i unosnije) u Titov čmar. Čmar je, međutim, bilo decidiran: njet i njet. (Nije to ono naslovno njet, polako, stići ćemo i do njega.)
E sad, priča o tome kako se Ćosić uskurčio protiva rasrbljavanja - i kako se resrbifikovao - ima mnoštvo verzija, od kojih je zvanična najmanje verovatna. Nije to, uostalom, ni od značaja za temu naše današnje kolumne. Naša tema je razrada stanovišta da nam je Tito zapržio čorbu time što je Staljinu rekao „istorijsko ne“.
Da je Tito umesto njet rekao da - najpre pomenuta škola mišljenja kaže da bi on to više voleo, ali bi ga koštalo glave - pa da su Sovjeti s Rusima na čelu ostali u Srbiji do 1989, Srbi bi sredstvima očigledne nastave naučili da je ljubav prema Rusiji, što rekla Desanka Maksimović, „lepa samo dok se čeka, dok od sebe nagoveštaj da“, kao što su to, svaki na svoj način naučili Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari, Istočni Nemci i ostali narodi koji su decenijama tavorili iza gvozdene zavese.
To bi, da nas Tito nije zajebao, tako kaže škola, bila prva korist po srpsku istoriju i život. Druga, možda i veća korist bilo bi iskorenjivanje kenjčilika, dernečenja, kalakurničenja, lenstvovanja i svega ostalog što vole mladi, a što je u zemljama komunističkog legare bilo rezervisano samo za partijske kadrove, ne i za sirotinju raju.
Evo i treće koristi: da su Rusi ostali ovde, ne bi bilo samoupravljanja, ultramoronskog eksperimenta koje je iznedrilo generacije kurčevitih neradnika, koji znaju samo za prava, dočim za obaveze ne daju ni pet sitnih para.
Sada dolazimo do najveće koristi. Da su ovde Sovjeti bili šefovi parade, imali bismo prave, a ne folirantske disidente, koji bi se okrenuli demokratskim vrednostima. Ovako, kako nam ga je sašio Đura, tj. Tito, tranziciju u demokratiju su nam krojili dilberi koji su se, kad su nacionalizovali i konfiskovali sve što se imalo nacionalizovati, okrenuli nacionalizmu.
