Ne znam da li sam vam pričao - ili sam to pričao čitaocima Danasa dok je „Famozno“ izlazilo tamo - poučnu priču o predratnim užičkim muljavinama s jagnjećim kožama i koristima i štetama te rabote po srpsku istoriju i život.
Pričao ne pričao, ponovo ću je ispričati. Za tačnost informacije garantuje Arhiv grada Užica. Ovako je to bilo. Između takozvana dva rata, grupa dobrostojećih Užičana, trgovaca meraklija, smislila je način da ostvari vlažni srpski san - da džaba dobro jede i da se pride nešto zaradi.
Kako? Lako? Evo kako. U to doba jagnje od, da kažemo, 25 kila žive vage koštalo je, takođe da kažemo, 2,5 dinara, dočim su jagnjeće kože - koje je novootvorena kožara počela da otkupljuje - koštale tri KRD (kraljevska dinara).
I - šta? Domišljati užički trgovci su sačekivali zlatiborske seljake na prilazima varoši, kupovali jagnjad za po 2,5 dinara, pekli ih u nekoj mehani, ždrali, a posle terevenke nosili kožu u kožaru i prodavali je za tri KRD.
Seljaci to, naravno, nisu znali. Verovatno su ovako kontali: ako već naše kože ne vrede pet sitnih para, zašto bi jagnjeće koštale više. Niko - i slovima NIKO - od ondašnje patriotske elite nije našao za shodno da seljake obavesti da im je probitačnije da jagnje zakolju i pojedu sa svojom čeljadi u toplinama svojih domova, a da - kad siđu u varoš - kožu prodaju kožari i za dobijene pare kupe nasušne potrepštine - so, šećer i gas.
Epilog. Četrs’ prve većina napred pomenutih, domišljatih meraklija završila je pred partizanskim streljačkim strojem u Krčagovu, a streljački vodovi su listom bili popunjeni seljacima koji nisu znali da koža vredi više nego jagnje. Je li to bila osveta? Ne - seljaci nikad nisu saznali da koža više vredi od jagnjeta - bila je to naređenje Vrhovne komande Užičke republike. Živo me interesuje ima li o tome pomena u must read Dnevnicima Ðilasa, Milovana, ne Dragana, koji „plene pažnju čitalačke publike“.
Ovo što sledi je simplifikacija, ali jbg, nemam karaktera za opširnost. Posle rata, seljaci su - takođe po direktivi - sišli u prigradska naselja, pozapošljavali se po fabrikama, jagnjeće kože već su koštale mnogo manje od jagnjadi, pa je i seljačko-radnička klasa bila u mogućnosti da povremeno omasti brk jagnjećim pečenjem.
Mastila bi brke i dan-danas da počev od ‘65. naovamo „domišljati trgovci“ - generičko ime za skupine indivuduuma koje nazivam Cincarsko-kalburska čaršija, Kitaj Gorod i Slavski pojas - nisu počeli da uzvraćaju udarac i da poturaju klipove u točkove naše revolucije.
Ovo je još veća simplifikacija, ali opet nemam izbora. U nameri da ponovo besplatno žderu jagnjetinu, a da troškove pokriju (i poprilično zarade) prodajom prigradskih koža, „domišljati trgovci“ su dunuli u kosovske vuvuzele, zapevali „Nije mala, triput ratovala“ i stanovnike prigradskih naselja - istom tehnikom kojom su od njihovih deda kupovali jagnjeće kože - gurnuli u boj za veliku Srbiju... Kažem ja vama da ja za ovu priču premalo karaktera. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
