Prebacuju mi drugari iz kafanice da zapostavljam politiku, da mi je kritička oštrica otupela, da olako prelazim preko skandaloznih skupštinskih prepičkavanja, da oko političkih tema kružim kao mačak oko kasapnice i, uopšte, da „mnogo filozofiram“.
Ne kažem da drugari nisu u pravu, ali su u pravu na način na koji je krle22 vazda u pravu, što će reći: polovično, na momente i polovno. Fakat je: retko (i sve ređe) pišem o politici, ali samo zato što u Srbiji odavno - naročito otkako se zaratilo u Ukrajini - nema politike. Strogo uzev, u zemlji u kojoj je „filozofiranje“ sinonim za „proseravanje“ nikakve politike ne može ni biti. Ali taj voz je davno prošao, a i kad je krenuo, krenuo je u pogrešnom smeru.
Politika u novovekovnom značenju reči je čedo filozofije. U prethodnim vremenima bila je čedo teologije. U oba slučaja se temeljila na određenim umnim principima. Kad se umni principi lepo poslože i poštuju, stvari idu u dobrom smeru - što ne znači da uvek idu glatko - ali kad se politika utemelji na impulsima guzice i konfabulacijama, svari odlaze u 3 LPM. Kako to izgleda? Pogledajte skupštinska zasedanja, sve će vam biti jasno.
Mi nismo imali sreće ni sa teologijom ni sa filozofijom. Da su počem napisane „Istorija srpske teologije“ i „Istorija srpske filozofije“, bile bi žestoka konkurencija svetski čuvenim knjigama od tri slova - „Italijanske junačke pesme“ i „Telefonski imenik Tirane“.
Srpski filozofi - čast vrlo retkim izuzecima - svoje filozofije (smeh vrabaca iz offa) uglavnom ne temelje na umnim, nego na guznim principima. Lično poznajem filozofe (opet smeh vrabaca iz offa) koji su - kad je guzici odgovaralo - bili marksisti, internacionalisti da bi - kad je guzici tako bilo isplativije - postali svetosavski mistici i kosovski zavetnici.
Pa kad su filozofi takvi prevrtljivci, šta očekivati od poslanika pokupljenih s koca, konopca i Megatrenda (mislim na sve poslanike, ne samo na vladajuće). A poslanici su takvi - a ni oni koji ih biraju nisu bolji - zato što je jedini srpski filozof svetskog glasa Brana Petronijević umro u šupljim cipelama, dočim je drugi, Zoran Ðinđić - za koga garantujem da bi, da je poživeo, postao filozof svetskog glasa - ubijen iz zasede da ne bi nekim slučajem politiku zasnovao na umnim, a ne guznim principima.
Strogo uzev - i filozofija guzice je neka filozofija. (Postoji i teologija guzice, ali to je tema za neku drugu kolumnu.) I od filozofije guzice se može napraviti politika, nezgodno je to što je guzica nezajažljiva i - još gore - što je organ za sranje. Koliko god (i čime god) punio guzice, sve što u njih natrpaš završi kao govno. Mislim da bi se i drug Mao Cedung složio sa ovom tezom, a čini mi se da je - bar u vicu - i sam rekao nešto slično, otprilike - gde god da se okreneš, dupe ti bude otpozadi. Kako to izgleda u praksi, to je već tema naše sutrašnje kolumne.
NE PROPUSTITE
