Koliko ponekad mrzim sebe jer sam, na moju žalost, prepoznatljiva osoba, kako mnogi vole da kažu, „uticajna u svetu politike“ i „bliska predsedniku države“. Ništa gore od toga ne postoji. Život vam se veoma često svodi na najgori pakao, jer o meni mnogi sude na osnovu predrasuda, lažnih priča, najodvratnijih izmišljotina i to se onda ukoreni u narodu, a šanse da to demantujete su nikakve. Običan čovek u to neće da poveruje. Ljudi misle da ste moćni, da je dovoljan samo vaš telefonski poziv nekome i sve je rešeno. Živeti s tim saznanjem je pakao. Pakao za onog ko je vaspitan da veruje u Boga, da živi normalnim životom, da se druži s komšijama, prijateljima, da se slobodno šeta ulicom, da iskreno prilazi svakom čoveku. Grozan je osećaj kada negde sedneš s porodicom ili prijateljima, ali s njima ne stigneš ni dve reči da prozboriš, jer ko zna koliko njih ti priđe smatrajući da je njihov problem najbitniji na svetu i počnu da ti ga izlažu, jer smatraju da im samo ti možeš pomoći tako što ćeš jedan telefon da okreneš. To su ludački zahtevi, od toga da se dete upiše u školu, vrtić, da se reši eksproprijacija, da neko dobije posao, da se, verovali ili ne, pozove sudija da presudi u nečiju korist itd.
Ukoliko slučajno kažete da ne poznajete nikog u nekom ministarstvu, sekretarijatu, opštini, što je inače kod mene čest slučaj jer me apsolutno ne zanima da poznajem bilo kog funkcionera ili činovnika, dobiješ etiketu kako si đubre koje neće da pomogne. Najteže preživljavam svakojake ludosti koje mi se traže u advokatskom poslu, jer se stvaraju mitovi kako sudije i tužioci stoje mirno ispred mene, do toga da ja svakog izvučem iz pritvora, oslobodim kazne, jer bože moj, samo okrenem telefonom sudiju, koji drhti kao prut zato što sam ga ja pozvao. Očajan sam zbog toga. Očajan i besan, jer nositi takvu hipoteku na plećima i pokušavati ljudima da objasniš da su to neistine jednostavno je nemoguće. Da ne govorim o tome kada vam dođu potencijalni klijenti s predrasudom da ja sve mogu, da su to tako čuli i koji ne žele da prihvate ono što im govorite, da je to što zahtevaju protivzakonito i nemoguće. Gotovo svaki razgovor se završi sa: „Ali, brate, mi znamo da ti sve možeš, završi nam to i bićeš čašćen.“ Posle te rečenice pobesnim, svašta kažem tim ljudima, dođe mi da ih pljunem i oteram i tri lepe. Znam, sada će mnogi dušebrižnici koji me ne podnose reći da ja sve ovo pišem jer tako sebi dajem na bitnosti, odnosno da sebe reklamiram kako sve mogu. Nesrećnici jedni, bez trunke obraza, valjda bi to oni činili da su u mojoj poziciji. No, to je već do bolesti društva koje se, nažalost, nikada neće izlečiti, jer u Srbiji više niko neće da prihvati da je korupcija nešto što je štetno. Čak te smatraju za idiota ako nećeš nešto da uzmeš kada ti se nudi da bi nekom nešto završio. Otuda je valjda uvek lakše poverovati da je svako ko je u politici svakako korumpiran, jer kako bi inače mogao da se bavi politikom. Još ako je na nekoj poziciji, pa taj mora da otima šakom i kapom. Pokušati da poveruješ da to nije baš tako jednostavno je nerealno očekivati. Zato se meni lično sve zgadilo. Lagao bih kada bih rekao da me ne pogađa. Veoma me pogađa kada o meni neko misli da sam korumpiran ili da sam lopov. Nemam problem kada me neko vređa i govori mi najodvratnije reči, ali da mi neko kaže da sam lopov ili korumpiran, to je nešto što u srce gađa. Priznajem, s tim se jedva nosim i imam veliku želju da sve napustim što se tiče javnog života, samo da te gadosti ne slušam.
NE PROPUSTITE
