Kad god čujem jednu od najotrcanijih u okeanu ovdašnjih fraza bez pokrića - „mi imamo toliko problema zato što imamo previše istorije“ - pomislim, kamo sreće da je tako. Ali nije tako, daleko je od toga. Naš problem je što imamo previše istoričara. Čast izuzecima, naravno.
Nije mi jasna tajna veza preko koje se istoričar, društveno-politički radnik i multidirektor javnih preduzeća Radoš Ljušić etablirao kao povremeni kolumnista Danasa. Do pre samo nekoliko godina Ljušić je u Danas mogao da priviri isključivo kao objekat (uglavnom mojih) sprdačina.
Interesantna stvar: Ljušićev transfer u Danas nije izazvao ni hiljaditi deo čaršijskog ibretenija koliko moj prelazak u Kurir, mada se Ljušićeva publicistička proseravanja - naročito poslednje - po svim parametrima savršeno uklapaju u Alo ili Srpski telegraf.
Naša današnja tema je poslednji Ljušićev tabloidni proser, koji je izazvao reakcije tako oprečnih autora kao što su Ljuba Živkov - koji je to učinio sa rafinisanim sarkazmom - i Marinko M. Vučinić, koji je po običaju na Ljušićev proser uzvratio još većim proserom.
Što reko Marinko MV - pođimo od merituma stvari, od „autorskog teksta“, tj. prosera naslovljenog „Kad Niko postane Neko (Ogled o spremačici Miri)“, bisera prekoplotaške imaginacije i političke filozofije Hegelove piljarice. Pokušaću da prepričam. Dakle, ovako. Zahvaljujući smutnim vremenima - zbori Ljušić - kojima je Ljušić doprineo i od kojih se i te kako vajdio - Niko - tj. Mira Radojević - prekonoć postaje Neko zahvaljući tome što je (preko veze) primljena u vanredni (borbeni) sastav SANU.
Tu je glavni Ljušićev problem „veza“, tj. siva akademska eminencija, Krestić, koji je pre mnogo godina Ljušiću obećao da će ga takođe preko veze „ugurati“ u SANU, pa se posle presaldumio. Ili su ga presaldumili, svejedno.
Tako su se izjalovile Ljušićeve nade da će postati akademski Neko, pa je od tada kivan na svakog koga milom ili silom uguraju u SANU. Ne znam ništa o naučnim poslovima i danima trna u Ljušićevom oku, vanredne novočlanice SANU - konačno, za prijem u tu ustanovu nije presudan naučni nego nacionalni rad - ali je dostojno Ljušića ocrniti tu damu kao maltene ponavljačicu i večitu studentkinju, iako je čak i za Ljušića nedostojno napisati sledeću bljuvotinu, citiram: „Kada se pojavila u zgradi Akademije, svojom fizičkom pojavom, garderobom i ponašanjem, izazvala je komentar jednog starijeg gospodina akademika: Evo nama nove spremačice!“
Najnedostojnije u svemu tome je što garantujem za tačnost Ljušićeve informacije da je „stariji gospodin, akademik“ od reči do reči rekao to što je rekao. To je tradicija SANU. Svojevremeno, kad je Ćosić sprečio prijem jednog istakutog, ali nacionalno nedovoljno svesnog naučnika-invalida, odbijanje je opravdao sledećim rečima: „Kako će se čovek penjati uz stepenište, a nema nogu“. Naša današnja kolumna je posvećena svima koji se ibrete nad prostaklucima i prepičkavanjima u Domu Kozačke Skupštine.
NE PROPUSTITE
