VLADIMIR ÐUKANOVIĆ: Ko bi da ratuje?

Pos­ta­vih pre ne­ki dan na svom iks na­lo­gu (bi­v­ši Tvi­ter, prim. aut.) pi­ta­nje: Da li bi­ste ra­to­va­li za KiM i da li bi­ste se oda­zva­li po­zi­vu za mo­bi­li­za­ci­ju u slu­ča­ju ra­ta? Na­rav­no, ni­je to ne­ki re­pre­zen­ta­ti­v­ni uzo­rak, ni­ti se bi­lo šta sa te dru­štve­ne mre­že mo­že uze­ti kao re­le­van­t­no, no ipak re­zu­l­tat mo­že dos­ta to­ga da uka­že. Po­lo­vi­na an­ke­ti­ra­nih je od­go­vo­ri­la ne­ga­ti­v­no. Ni­sam sko­ro pra­tio re­le­van­t­na istra­ži­va­nja u ve­zi sa ovom te­mom, ali ne ve­ru­jem da se bi­lo šta bi­t­ni­je pro­me­ni­lo u od­no­su na ra­ni­ji pe­riod, tim pre jer se da­nas znat­no bo­lje ži­vi, ra­di se, si­gu­r­na je pla­ta, otva­ra­ju se fi­r­me, lju­di idu na mo­re, na zi­mo­va­nja, ima­ju za so­li­dan ži­vot i sve vi­še ra­z­mi­šlja­ju ka­ko da po­kre­ću so­p­stve­ni biz­nis ili da ga do­dat­no ra­zvi­ja­ju ako su ga već za­po­če­li.

Ra­to­vi ni­su prio­ri­tet, što je sa­svim no­r­mal­no. Za­to, pri­ča „ju­na­ka“ sa dru­štve­nih mre­ža ka­ko će oni osve­ti­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, ka­ko Sr­bi­ja mo­ra da za­ra­ti i da sa­ču­va obraz i sli­č­ne be­smi­sli­ce, ne sme­ju se uzi­ma­ti kao ne­što ozbi­lj­no. U dr­ža­vi gde go­to­vo sa si­gu­r­no­šću mo­že­mo re­ći da bar 30 od­sto sta­nov­ni­štva ne bi se oda­zva­lo na mo­bi­li­za­ci­ju, a da ne po­mi­nje­mo da smo ge­ne­ra­ci­je izgu­bi­li bar što se ti­če ele­men­tar­ne vo­j­ni­č­ke obu­ke jer odav­no je oba­ve­zan vo­j­ni rok uki­nut, ne mo­že da se do­bi­je ni­je­dan rat. Sve je to su­per što voj­sku mo­de­r­ni­zu­je­mo i što voj­ska ima sva­ka­ko na­j­ve­će po­ve­re­nje kod na­ro­da. Ipak, ako ne­ma lju­d­stva i onih ko­ji bi se oda­zva­li na po­ziv da ota­džbi­nu bra­ne, a to su gra­đa­ni, ne­mo­j­mo se za­no­si­ti da mo­že­mo da po­be­di­mo. Otu­da je skroz ra­zu­mlji­vo po­na­ša­nje Ale­k­san­dra Vu­či­ća, jer je du­bo­ko sve­stan da bi do pr­vog to­plje­nja me­sa u za­mr­zi­va­či­ma tra­ja­la bo­r­be­na spre­m­nost na­ro­da, ko­ji je sve vi­še na­vi­kao da le­po ži­vi, a ne da se zlo­pa­ti sa san­k­ci­ja­ma, re­stri­k­ci­ja­ma stru­je, slu­ša­njem ve­sti da li mu je ne­ko bli­zak po­gi­nuo ili je ra­njen itd. Čak i ta pri­ča ka­ko je od­bra­na ze­mlje ustav­na oba­ve­za de­lu­je po­ma­lo ko­mi­č­no, jer pri­si­l­no mo­bi­li­sa­nje ni­ka­da ni­ka­kvu ko­ri­st ni­je do­ne­lo. Vo­j­nik ko­ji ni­je mo­ti­vi­san da ra­tu­je sa­mo kva­ri am­bi­jent u je­di­ni­ci. Ukra­jin­ska voj­ska je na­j­bo­lji pri­mer za to.

Da­kle, mo­lim ozbi­ljan svet za od­go­vor­nost. Ni­ka­kvi ra­to­vi ne bi sme­li da nam se do­go­de, jer u toj si­tua­ci­ji sve sta­je. Mla­di do­dat­no be­že iz ze­mlje, in­ve­sti­to­ri odla­ze gla­vom bez ob­zi­ra, eko­no­mi­ja sta­je, ra­za­ra­nja nas vra­ća­ju ko zna ko­li­ko una­zad. Naš rat mo­ra da se sve­de na ozbi­ljan su­kob da sa­ču­va­mo mir.

Jed­na od na­j­bi­t­ni­jih ma­k­si­ma u ču­ve­nom Sun Cuo­vom „Ume­ću ra­to­va­nja“ je­ste po­be­di­ti pro­ti­v­ni­ka bez su­ko­ba. Uko­li­ko si ti eko­no­m­ski ja­či od nje­ga, uz do­dat­no oja­ča­nu i mo­de­r­ni­zo­va­nu voj­sku, a ne­ma ja­ke eko­no­mi­je ako je voj­ska sla­ba, la­ko ćeš od­bi­ti sve pro­ti­v­ni­ko­ve na­pa­de i bi­ćeš u pri­li­ci da mu pos­ta­vljaš uslo­ve. Sva­ki dan mi­ra je ve­li­ka po­be­da, sva­ki sa­ču­va­ni ži­vot je do­dat­na šan­sa za ne­ku no­vu ide­ju i ra­zvoj Sr­bi­je. Sva­ki mla­di čo­vek ko­ji osta­ne u Sr­bi­ji i isko­ri­sti svo­ju šan­su na­ša je po­be­da. Sva­ki mla­di ži­vot ko­ji stra­da u rat­nom su­ko­bu bes­po­vrat­no je uga­še­na po­ro­di­ca. Ne­ka nje­go­va bu­du­ća ko­ju je mo­gao da stvo­ri da je ostao živ, a i sa­da­šnja, jer otac i ma­j­ka mr­tvog mla­di­ća ne­ma­ju vi­še za šta da ži­ve. Lo­gi­č­no, pos­ta­vi­te pi­ta­nje se­bi da li je ve­ća po­be­da ovla­da­va­nje vo­j­no ne­kom te­ri­to­ri­jom, gde su vam stra­da­le na hi­lja­de na­j­bo­ljih mla­di­ća, ili je po­be­da ako tom te­ri­to­ri­jom ovla­daš za­to što si eko­no­m­ski ja­či, pa tu ku­piš pre­du­ze­ća ili so­p­stve­na izgra­diš, za­po­sliš pro­ti­v­ni­ka i pri­vo­liš ga eko­no­m­ski se­bi, od­no­sno ka­da od ne­pri­ja­te­lja na­pra­viš pri­ja­te­lja i sa­ve­zni­ka. Sve se to mo­že sa­mo ako smo mu­dri. Za­to, ma­ni­mo se ve­li­kih re­či i že­sto­ko za­ra­ti­mo na svim po­lji­ma da bi­smo sa­ču­va­li mir.