Da bismo priveli kraju mini-seriju o varvarstvu, današnju subotu, dan za kulturu, posvetićemo kulturi varvarstva, pa ćemo se od ponedeljka, ako bog da, vratiti takozvanim aktuelnim temama, političkim prepičkavanjima, triper kombinacijama i koalicijama.
Osnovna odlika varvarizacije kulture je meteorski uspon profesija prezrenih u klasičnim periodima. Mlađi čitaoci će se zacelo zapanjiti kad pročitaju da se sve do posleratnog perioda na glumce (a naročito na glumice) gledalo kao na društveni talog. A naročito se tako gledalo u Srbiji, u kojoj su glumci i pjevači sada opninomejkeri i trendseteri.
Još dalje u prošlosti, u starom Rimu recimo, išlo se korak dalje, pa je zakon rimskim građanima zabranjivao ne samo da se ožene glumicom nego i ženom čija je majka bila glumica.
Mlađi čitaoci će se tek začuditi kad pročitaju - i ja sam se začudio kad sam to pročitao - da se u 16. i 17. veku na Šekspirove drame (i na, još bolje, poeziju) gledalo kao na prostačku zabavu, otprilike kao što se danas gleda na „Zadrugu“ ili „Parove“. Doduše, takvom gledanju na pozorišne stvari znatno je doprinosilo to što su izvođenjima „Hamleta“ ili „Kralja Lira“ prethodile uvertire - danas bi se reklo tizeri - u vidu vezane mečke na koju su puštani izgladneli psi.
Za mene će ostati večita enigma pitanje od mnogo kila parizera: kako je prost engleski puk razumevao komplikovane i duboke Šekspirove misli - koje su danas i za veći deo današnje elite špansko selo - a mora da su ga razumevale jer su pozorišta bila dupke puna.
Toliko o povratku varvarstva u kulturi. U politici je, kako to već ide, stvar stajala mnogo gore. Krajem 18. veka javljaju se prve ideje da bi se ovaj guravi svet, koji u zlu leži, uz malo dobre volje i napora mogao popraviti i učiniti udobnim mestom za život.
Početkom 20. veka sa reči se prešlo na dela. Na istorijsku scenu, jedan za drugim, stupaju komunizam, fašizam i nacizam (tim redosledom). Sve te doktrine su smatrale da je svet, onakav kakav je, ogrezao u izrabljivanje i pokvarenjaštvo, pa su udarnički krenule da ga popravljaju mačem i ognjem. A rezultat je bio da je svet postao gori nego što je bio. Drugopomenuti fašizam i nacizam bili su uvereni da se svet može popraviti tako što će se obnoviti stara slava, u prvom slučaju Rimske imperije, u drugom slučaju Germanskog carstva, za koje nije sasvim jasno da li je i postojalo.
Mi Srbi smo, po običaju, još u 19. veku bili lideri u regionu, pa smo i pre pojave pomenutih totalitarnih teorija i praksi krenuli da obnavljamo Dušanovo carstvije, a na tom poslu smo i danas.
Komunizam je bio lukaviji - i samim tim dugotrajniji - zato što nije hteo da obnavlja nikakva carstva, nego da ih ruši i da malo milom, više silom izgradi besklasno društvo u kome će u neodređenoj budućnosti „svako raditi prema mogućnostima, a zarađivati prema potrebama“.
Treba li reći da smo se mi Srbi nahvatali i na to bućkalo.
NE PROPUSTITE
