Postoje ljudi čije reči imaju težinu, pa stoga ljudi slušaju šta kažu čak i kada se s njima ne slažu, a postoje i ljudi čije su reči lake kao perce i stoga ljudi brzo prebace program kada ih negde susretnu po medijskom prostoru. Ovih drugih su prepuni svet i zemlja i oni iskaču po televizorima da bi izrecitovali uvek iste mantre, a ovi drugi su posve retki, jer su posve retki ljudi koji znaju i umeju.
Vladimir Putin nesumnjivo, sviđalo nam se ili ne to što radi, spada u ovu drugu grupu ljudi čije reči imaju težinu i za prijatelje i za neprijatelje. Stoga nije ni čudo što je intervju koji je s njim uradio američki novinar Taker Karlson izazvao pravi uragan na svetskom medijskom nebu, bivajući bez ikakve sumnje glavni medijski svetski događaj protekle nedelje. Oduvek je bilo više pozvanih nego izabranih, pa se većina reakcija na Putinov intervju izgubila ili u emotivnim izlivima užasa i jeze ili bezuslovne ljubavi, zavisno od toga kako ko gleda na ovog zagonetnog čoveka. No, bilo je sigurno i onih profesionalaca, na svim stranama, koji su manje-više ispravno pročitali poruke koje je poslao Putin, jer svrha tog intervjua i nije bila ništa drugo do slanje „pravih“ poruka na „prava“ mesta.
Najvažnija poruka koju je poslao Putin, iza polusatnog predavanja iz istorije kojim je počeo intervju, jeste ocrtavanje mogućeg budućeg dogovora oko Ukrajine, pri čemu je maglovito skicirao šta bi ko mogao da dobije, a šta ko da izgubi, no o ovome nije sada uputno preciznije pisati dok borbe traju, iz razloga političke korektnosti i iz poštovanja prema bilo čijim (legitimnim) snovima o njihovom krajnjem ishodu.
Druga važna poruka koju je uputio je da, i pored svega što se dešavalo prethodnih godina u međusobnim odnosima, vidi Ameriku kao neizbežnog partnera za razgovore o nizu opštijih i sitnijih svetskih pitanja, pa je u nekoliko navrata ponovio da su „specijalne službe“ dveju država u kontaktu i da je „posao - posao“, a sam intervju se u jednom momentu bukvalno pretvorio u implicitne pregovore između njega i Karlsona o zameni dvojice senzitivnih zarobljenika po principu jedan za jedan. Pri svemu tome je Putin nacrtao kako otprilike vidi budućnost svetskog poretka, koji je trenutno u haosu, iznoseći to veoma vešto tek kao predlog za pregovore upravo sa Amerikom, ko god da tamo pobedi ove godine, opet veoma vešto izbegavajući da se otvoreno meša u upravo zahuktalu (pred) predsedničku trku tamo, birajući reči kada govori o Bajdenu i američkoj „dubokoj državi“. U jednom momentu je čak i Zelenskom malo potepao nazivajući ga toplo „Volođa“, što ne znači da do ruskih predsedničkih izbora u martu neće izvesti žestok udarac negde od Avdejevke do Harkova, kako bi na te izbore izašao s nekom sveže dobijenom bitkom. No, iskusnom oku je jasno da je sve to zapravo tek priprema za šire pregovore, koji su se prvi put pojavili na horizontu, iako nisu još blizu i verovatno se neće desiti ove godine.
No, poruka je poslata i oni koji je trebalo da je dobiju su je dobili. U svemu tome Taker Karlson nije bio više od mesindžera, pogotovo što globalnom čaršijom kolaju glasine da se u Moskvi susreo sa Soudenom i još jednom „odbeglom“ američkom agentkinjom.
Jer dok je sveta i veka i svetskih džumbusa, biće i korisnih mesindžera i kanala komunikacije između sukobljenih strana.
