Ruska ofanziva u Siriji je u punom jeku i teško je analizIrati šta se stvarno dešava, ili koliko je ona efikasna. Prema Sirijskim izvorima, uništeno je 40% sve infrastrukture svih terorističkih grupa (što znači ISIS + Al Kaida + stotine manjih grupa koje se bore protiv sirijske vlade).
Ruski izvori imaju manje entuzijazma i govore o prilično sporoj i neodlučnoj sirijskoj ofanzivi. Do sada, nema neke velike pobede, ali pošto se svi slažu da je ruska vazdušna kampanja za teroriste poražavajuće efikasna i visoko razorna, postoji velika verovatnoća da će Sirijci uskoro postići neki veliki uspeh. Ako ne oni, onda Iranci, koji svakako imaju sposobnost da zaista odnesu prevagu. Dakle, možemo zato analizirati koje će mogućnosti u tom slučaju imati Islamska država, i kako oni mogu mogu da se prilagode novim okolnostima
Prvo, do sada se se teroristi mogli nekažnjeno kretati noću jer sirijsko vazduhoplovstvo nije imalo tehnologiju da noću otkrije i uništi njihove jedinice. Dolaskom ruskih aviona to se potpuno promenilo. To je veliki problem za ISIL, jer oni sada moraju da 24 sata deluju u za njih izuzetno opasnim uslovima 24 sata dnevno.
Koje je moguće rešenje? Kamuflaža i rasturanje.Snage džihadista će morati da nauče da poklanjaju mnogo više pažnje izbegavanju njihovog otkrivanja, uključujući i radio detekciju, i moraće da izbegnu koliko god je to moguće bilo kakvo okupljanje snaga koje se može otkriti. To nije lak zadatak, ali ono to mogu naučiti na primeru drugih.
Drugo, snage Islamske države će morati da se prilagode gerilskom stilu napada "udri i beži". Do sada su obe strane praktikovale jednu vrstu rovovskog rata, u kome bi se svaka strana ukopala i granatirala drugu. To u prisustvu ruskih aviona postaje vrlo opasno i verovatno primorava snage ISIL da pređu na brže taktike ratovanja.
Treće, većina izvora se slaže da Islamska država trenutno kontroliše otprilike 80% teritorije i 20% stanovništva Sirije. To se desilo uglavnom zbog nedovoljne snage sirijskih oružanih snaga, koji su previše razvučene da bi mogle da se drže u slabo naseljenim područjima. ISIL to može iskoristiti i pokušati da izbegne glavne napade sirijskih snaga, a potom dočeka iz zasede jedinice čiji bokovi i pravci snabdevanja nisu osigurani.
Sirijci će morati da budu veoma oprezni da ne bi pali u "kazan" zamku kao Ukrajinci u Novorusiji.
Četvrto, ako stvari za njih postanu zaista loše, džihadisti ISIL-a mogu da počnu da se kriju unutar granica Turske, Iraka, Libana i Jordana gde mogu imati neku vrstu bezbednih utočišta poput Avganistanaca u Pakistanu tokom sovjetske invazije.
Peto, Islamska država bi mogla da sledi ukrajinski primer i organizuje neki lažni „ruski zločin“ poput bombardovanja neke pedijatrijske klinike ili bolnice. Mogu čak i da organizuju „ruski“ napad hemijskim oružjem „na nedužne izbeglice“.Bez obzira koliko to zvučalo smešno, korporativni mediji će biti više nego srećni da rašire ovakvu priču.
Na kraju, možemo biti apsolutno sigurni da će, ako sirijska vojska postane "previše" uspešna, svi takozvani "prijatelji Sirije" udružiti snage i zahtevati "mirovnu konferenciju" čija će glavna svrha biti da sačuva Islamsku državu od potpunog uništenja. To je strategija koju Zapad koristi da bi u mirovnim pregovorima Minsk-1 i Minsk-2 spase ukrajinsku huntu od vojnog poraza.
Svet je video mnogobrojne primere da se snage poput Islamske države prilagođavaju tehnološki superiornom neprijatelju. Rusija vremenom može dopremiti i novo i razornije naoružanje, ali na kraju pešadija mora odlučiti ishod. Da li će Sirijci i Kurdi biti dovoljni da se savlada Islamska država, ili će to učiniti Iranci? Kladim se na Iran i Hezbolah. Što se tiče ruske kopnene intervencije, Putin je potpuno isključio takvu mogućnost.
Opcije američkih političara
Američki političari su smislili dva predloga za pomoć svojim "umerenim teroristima": snabdevanje džihadista naprednim raketama i nametanje zone zabrane letova. Smatram oba predloga veoma nepraktičnim i veoma opasnim.Isporuka naprednih raketa: Kojih ?! Islamska država već ima ručne prenosive sisteme protivvazdušne odbrane (MANPADS) poput američkog Stingera i ruske Igle. Ove rakete međutim nemaju domet da bi pogodile ruski avion koji leti uglavnom na 5000m. Istina, one mogu pogoditi niskoleteći cilj poput Su-25 u bliskoj vazdušnoj podršci ili Mi-24 helikopter. Obe letelice su jako modifikovane tokom i nakon ratova u Avganistanu i Čečeniji i dobro su zaštićene od takvih napada.
Ipak, pre ili kasnije, može se desiti da će ruski avion biti pogođen ili čak oboren, ali isporuka više raketa ne može promeniti tok rata, jer Sirija nije Avganistan i nismo u 1980-tim, tako da MANPAD jednostavno ne može da donese prednost u odnosu na sadašnje ruske avione.
Zona zabrane letenja: protiv koga, ruskih aviona? To bi bila luda provokacija i potencijalne posledice obaranja ruskog aviona za SAD bi bile zaista zastrašujuće. U pravnom smislu samo Rusija ima 100% osnove da proglasi zonu zabrane leta, a ako bi SAD zaista proglasile zonu nad delom ili nad celom Sirijom, mogle bi biti sigurne da će se „iznenada“ pojaviti dovoljno sistema s-300, da bi to bilo izuzetno opasno. Uzgred, u tom trenutku, Rusi mogu izjaviti da su svi S-300S u Siriji pod sirijskom komandom i sa sirijskim posadama, što bi im omogćilo da nekažnjeno obore američke avione (kao što se to radilo ranije u Vijetnamu i Libanu).
Želim da verujem da u Vašingtonu ima dovoljno razumnih ljudi koji će odbiti bilo kakav plan koji se može završiti nuklearnim ratom između Rusije i SAD.
Upravo sada, SAD izgledaju potpuno pogubljene. Ne može se proceniti koliko će se Ujka Sem duriti u svom uglu, ali to očigledno nije održiva politika. U stvari, to uopšte nije politika. Ne vidim znak da SAD imaju hrabrosti da sagledaju realnost i deluju u skladu sa njom. Ne samo da je Obamina administracija apsolutno bez presedana po nivou nesposobnosti i intelektualnog mediokritetstva, već će predstojeći predsednički izbori samo pogoršati stvari, sa likovima poput Hilari, Mekejnom ili Fjorino, koji gotovo svakodnevno daju neodgovorne izjave.
Bela kuća mora stalno da odbija optužbe da je "previše mekana prema Rusiji", a pošto nijedan političar SAD ne može sebi da priušte da američkoj javnosti saopšti prostu istinu da SAD nisu svemoćne, američki političari su zaglavljeni u beskonačnoj trci da dokaže koliko su „odlučni“ u "odbrani".
Što se tiče Evropljana, oni verovatno vide sve gore navedeno, ali im nedostaje kičma da bi bilo šta rekli svojim američkim gospodarima.
Baš kao u Ukrajini, Zapad je stvorio totalnu zbrku, a sada potpuno nema pojma šta da uradi.
Ruske opcije
Nasuprot utisku koji se može steći u zapadnim medijima, ruska sila u Siriji je i dalje mala. Glavni razlog za to je isuviše mali aerodrom u blizini Latakije. Koliko ja znam, nema druge lokacije u Siriji, gde bi Rusija mogla da razmesti više aviona. Jedna od opcija može biti proširenje aerodroma Latakija, ali za to će trebati vremena i više resursa. Kao privremena mera, Iran bi mogao omogućiti da Rusija svoje avione puni benzinom u vazduhu u iranskom vazdušnom prostoru. Ako bi Iran omogućio Rusiji da koristi iranske baze, onda još mnogo ruskih letelica moglo biti angažovano u Siriji.
U teoriji, Rusija bi mogla da koristi i svoje strateške bombardere, ali za to nema nikakve vojne potrebe.Takođe. mogu se koristiti krstareće rakete sa podmornica u Mediteranu.
Glavni problem sa bilo kakvom vojnom eskalacijom ili povećanjem ruskog učešća je ruska javnost, kojoj bi Putin to morao da objasni. Ona ga barem do sada, potpuno podržava, ali je generalno rezervisana prema "zaglavljivanju" koje bi se završilo otvorenim vojnim učešću.(na primer, većina Rusa se protivi otvorenoj ruskoj intervenciji u Donbasu).
Kremlj je do sada obavio uradio izvanredan posao objašnjavajući da je Islamska država direktna pretnja Rusiji i da je bolje da se Rusija s wima "boriti tamo negde, a ne ovde". Ova logika je međutim, zasnovan na ideji da će veoma ograničena ruska intervencija doneti uspeh. Postoji vrlo jasna koncepcijska linija između donošenja prevage u sukobu ili borbe u nečjem tuđem ratu, i to je nešto ćega je Kremlj svestan. Nadamo se da ova linija nikada neće biti pređena.
(Autor: The Saker/The Unz review - priredio M. Đorđević)
