Krajem septembra, Rusija je počela vazdušne napade u Siriji, a udari predstavljaju njenu najveću intervenciju na Bliskom istoku u poslednjih nekoliko decenija. Nepredviđeni ulazak Moskve u Siriju je izmenio tamošnji građanski rat u posredni sukob SAD i Rusije, i podigao uloge u tekućem neodlučnom stanju između Moskve i Vašingtona. Takođe je uspeo da skrene pažnju od Ukrajine, jer je za Zapad nemoguće da nastavi da izoluje Kremlj. Rusija je sada igrač u sirijskoj krizi, a Sjedinjene Države će morati da pronađu način da se s tim izbore, piše američka analitičarka Angela Stent u članku objavljenom na portalu Forin afers.
Putin - glavni izazov i za sledećeg stanara Bele kuće
Još jednom, Vašington je zatečen nespreman, kao u martu 2014. godine, kada je Rusija anektirala Krim i počela da podržava pro-ruske snage u istočnoj Ukrajini. Američki predsednik Barak Obama može misliti da je Rusija regionalna sila, ali vojna intervencija Rusije u Siriji pokazuje da ona namerava da ponovo bude shvaćena kao globalni akter, i da ima ulogu u odlučivanju o svakom većem međunarodnom pitanju. To će biti uznemirujući izazov, ne samo za Obamu tokom njegovog preostalog vremena, već i za sledećeg stanara Bele kuće.
Zašto je Vašington toliko sporo shvatio novu rusku stvarnost? Ruski predsednik Vladimir Putin nije tajio svoj program. U februaru 2007. godine, na primer, na konferenciji o bezbednosti u Minhenu je izneo oštru kritiku američke spoljne politike "Jedna država, naravno, pre svega SAD, je u svakom pogledu prekoračila svoje nacionalne granice", upozorio je tada.
Bezbroj puta je Rusija obećala da će zameniti ono što vidi kao prinudno vođstvo SAD u globalnom poretku, sa onim u kome Zapad poštuje ruske interese. Ali Sjedinjene Države i njeni saveznici su u više navrata potcenili rešenost Rusije da revidira globalni poredak.
Prilikom odlučivanja kako se nositi s Rusijom, SAD moraju da se suoče sa dva izazova. Prvo, treba da odrede prirodu ciljeva Rusije u Siriji i Ukrajini. Drugo, pošto je politički sistem Rusije visoko personalizovan, Obama i njegovi naslednici moraju da odluče kako da se postave u odnosima sa Putinom, što je posebno težak zadatak obzirom na ogroman pritisak u predsedničkoj kampanji da taj stav bude oštar.
Ako sledeći predsednik želi da sarađuje sa Kremljom na način koji je u skladu sa američkim interesima, on ili ona treba da se usredsredi na konkretna područja gde dve zemlje mogu i moraju da rade zajedno. Nastavak izolacije Rusije nema efekta. Umesto toga, sledeći američka administracija treba da jasno komunicira sa Kremljom po pitanju američkih interesa i vrednosti, i da se pridruži američkim saveznicima u pružanju otpora daljim ruskim pokušajima da se izmeni post-hladnoratovski poredak.
Tokom poslednjih četvrt veka, Moskva i Vašington su zajedno najuspešnije delovali kada je Moskva osećala da je tretirana kao ravnopravna. U jesen 2001. godine, na primer, Rusija je pomagala SAD na početku vojne kampanje u Avganistanu, pružajući informacije i obaveštajne podatke. Bivši ministar spoljnih poslova Rusije, Igor Ivanov je kasnije to ovako objasnio, "Hteli smo da imamo međunarodnu antiterorističku koaliciju, kao što je nekad bila anti-nacistička koalicije, koja bi bila osnova za novi svetski poredak ".
Ovaj prilično uzvišeni cilj je očekivano ostao neostvaren. U stvari, Rusija i Sjedinjene Države imaju teškoće da održe saradnju u borbi pritiv terorizma uglavnom zbog toga što se često ne slažu koje grupe treba odrediti kao terorističke. Saradnja je bila najmanje uspešna po pitanju odnosa susednih država Rusije sa NATO savezom. Postalo je jasno da uprkos brojnim naporima Zapada tokom 1990-tih, da uveri Rusiju da uvećani NATO neće predstavljati pretnju Moskvi, Sjedinjene Države i njeni saveznici nisu bili u stanju da stvore post-hladnoratovsku bezbednosnu arhitekturu, koja će uključivati Rusiju. Možda je to na taj način bilo nemoguće, posebno imajući u vidu verovanje Rusije u njeno pravo na sferu "privilegovanih interesa" u post-sovjetskom prostoru i njenoj želji da ograniči suverenitet susednih zemalja.
Putinov veliki potez
Putinova odluka da vojno interveniše u Siriji je ukorenjena u sličnim problemima ruske moći i uticaja. Rusija je opravdala svoje napade u Siriji kao deo napora da se smanji terorizam. U Putinovim očima, poremećaj u Iraku, Siriji i Severnoj Africi, u kombinaciji sa usponom samoproglašene islamske države, pokazuje neuspeh Zapada da shvati posledice podrivanja autoritarnih država u regionu . On strahuje da će haos na Bliskom istoku ojačati islamski terorizam na ruskim granicama, u susednim državama bivšeg Sovjetskog Saveza, i eventualno u samoj Rusiji.
Istovremeno, ruska akcije su planirane da garantuju da će Moskva imati odlučujuću reč u Siriji, čak i u slučaju da Asad u budućnosti ode. Upotrebom vojne sile u Siriji, Moskva šalje poruku drugim regionalnim igračima da će, za razliku od SAD, podržati lidere i vlade protiv narodnih ustanaka, i da ih neće napustiti kada opozicione grupe pokušavaju da preuzmu kontrolu, kao što su SAD napustile egipatskog predsednika Hosni Mubaraka 2011. godine.
Sirijski gambit je stoga deo šireg plana povratka ruskog uticaja na Bliski istok. U drugoj polovini 2015. godine, lideri Egipta, Izraela, Jordana, Kuvajta, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata su posetili Moskvu, a neki su potpisali ugovore o kupovini oružja od Rusije. U julu je Saudijska Arabija obećala da će investirati do 10 milijardi dolara u Rusiji, najviše u poljoprivredne projekte. Ako Rijad ispuni obećanje, to će biti i najveća pojedinačna investicija u zemlji. Izrael i Rusija su održavali stabilan dijalog kako je kriza u Siriji napredovala, delom kako bi se osiguralo da se ruski avioni ne sukobljavaju sa izraelskim koji su povremeno gađali ciljeve u Siriji,
Putin je izračunao i da prekid vatre i odluka pro-ruskih separatista da odlože lokalne izbore u istočnoj Ukrajini mogu da dovedu do delimičnog ukidanja sankcija EU. Štaviše, Rusija u ukrjainskoj krizi namerava da prebaci fokus sa svoje uloge podstrekača sukoba, u novu ulogu odgovornog lidera u globalnoj kampanji protiv terorizma.
Rusija je predstavila svoju intervenciju u Siriji i kao operaciju koja će smanjiti broj izbeglica. Ali politika Moskve bi mogla imati suprotan efekat. U stvari, do novembra je broj sirijskih izbeglica povećan za 26 odsto, prema Kancelariji Visokog komesara UN za izbeglice, dodatno pogoršavajući migrantsku krizu u Evropi. Rusko bombardovanje je možda doprinelo porastu broja izbeglica. Osim toga, ruski vazdušni napadi u znak podrške Asadovoj alavitskoj vladi koju sunitski ekstremisti smatraju otpadničkim režimom - mogu ohrabriti više Rusa da se pridruže ISIL (više od 4.000 ljudi iz Rusije i centralne Azije su to uradili), i dalje otuđiti sunitsko stanovništvo Rusije, koje broji oko 20 miliona.
Putinova intervencija u Siriji je poslala mešoviti poruku. S jedne strane, on je okrivio SAD za stvaranje uslova koji su omogućili pojavu ISIL; s druge strane je ponudio da se pridruži Sjedinjenim Državama u koaliciji protiv džihadista.
U svom obraćanju u oktobru prošle godine, Putin je rekao, "Sirija može postati model partnerstva u ime zajedničkih interesa, rešavanja problema koji pogađaju svakoga, i razvijanje efikasnog sistema za upravljanje rizicima." Ipak, za razliku od Avganistana 2001. godine, Moskva i Vašington se ne slažu o identitetu neprijatelja. Iako oboje vide ISIS kao glavnu pretnju, Rusija je bombardovala sirijske opozicione grupe koje Sjedinjene Države podržavaju, a Vašington vidi vladavinu Asada kao glavni deo problema u zemlji. Zahvaljujući ovim razlikama, biće teško da Rusija i Sjedinjene Države sarađuju u Siriji.
Do nedavno, poželjna politika Vašingtona je bila izbegavanje sukoba u sirijskom vazdušnom prostoru, oprezno povećanje prisustva američke vojske na terenu, gledanje ruske akcije sa klupe, i čekanje da se vidi da li će Rusija da upadne u živo blato. Ali teroristički napadi u Parizu je možda promenio proračune Vašingtona i dao novi podsticaj zajedničkim američko-ruskim nastojanjima da se bave sa Sirijom i ISIL-om. Na samitu G-20 u Turskoj, ubrzo posle napada, Obama i Putin su se dogovorili da podrže prekid vatre u Siriji i intenziviraju diplomatske pokušaje da se okonča građanski rat. U najmanju ruku, Putin je uspeo da pridobije Vašington da bliže sarađuje sa Rusijom i napustiti politiku čiji je cilj da je izoluje.
Ako je deo Putinovih glavnih ciljeva u Siriji da prisili Vašington da prepozna značaj Rusije na Bliskom istoku, vredi pitati da li on to vidi da kao cilj sam po sebi ili kao početni korak ka Tročlanom svetu u kojem Kina, Rusija, i Sjedinjene Države donose glavne odluke- koji je težnja nekih ruskih analitičara. S druge strane, iako je primamljivo da se traži šira strategije iza ruske vojne aktivnosti u Siriji, sasvim je moguće da je Putin uvučen u sukob bez razmišljanja o završnici.
Tokom ostatka Obaminog drugog mandata, tenzije oko Sirije i Ukrajine će dominirati američko-ruskim odnosima. Najbolje što se može postići u Ukrajini u bliskoj budućnosti je "zamrznuti konflikt" u kojem se prekid vatre održava iako Kijev i dalje ne može da kontroliše Donbas, a Rusija nastavlja da tamo vrši uticaj preko svojih punomoćnika. Najviše što će Sjedinjene Države verovatno uraditi jeste nastavak svoje skromne ekonomske i političke podršku ukrajinskoj vladi. Iako neki u američkoj vladi traže više ekonomske i vojne pomoći Ukrajini, uključujući slanje smrtonosnog odbrambenog oružja, Bela kuća uporno odbija da to uradi zbog straha od daljeg izazivanja Rusije, i malo je verovatno da će promeniti svoju politiku u 2016.
U međuvremenu, i dalje će za Moskvu i Vašington biti izazov da u Siriji sarađuju u borbi protiv ISIL. Ali za kratko i mnogo jaču direktno američko vojno angažovanje, za koje postoji mala domaća podrška posle ratova u Avganistanu i Iraku, Vašington ima ograničene mogućnosti. Američki državni sekretar Džon Keri je vodio razgovore sa Rusijom i drugim ključnim igračima, uključujući Iran i Saudijsku Arabiju, o tome kako okončati sirijski građanski rat uraditi i tranziciju bez Asada. Rusija i Sjedinjene Države će nastaviti da rade zajedno na ovaj način, ali osiguranje postizanja dogovora o post-Asadovoj Siriji će biti veliki izazov. Direktne vojne saradnje u Siriji najverovatnije neće biti, što znači da postoje nekoliko drugih oblasti saradnje, ali pazeći da vojne operacije Rusije i SAD ostanu izvan područja druge strane.
Jasno definisati interese SAD u Siriji i Ukrajini
Čak i ako Sjedinjene Države nađu efikasan način da odgovore na ruske poteze u Siriji, ili čak tamo sa Rusima sarađuju, ne postoji garancija da Putin neće pokušati da potvrdi vojno prisustvo Rusije na nekom drugom mestu: on je nedavno dva puta iznenadio Zapad, i možda ima druge ambicije. Irak je nagovestio da može zatražiti pomoć Moskve u borbi protiv ISIL, a Putin je odgovorio da od Bagdana još nije dobijen zahtev. Rusija je takođe ukazala da neće stajati po strani ako se situacija u Avganistanu pogorša, jer bi to ugrozitilo komšiluk Rusije i destabilizovalo Centralnu Aziju.
Sledeći stanar Bele kuće će morati da definiše interese SAD u Siriji i Ukrajini; da utvrdi u kojoj meri bi Vašington trebalo da se suprotstavi ruskim potezima u tim zemljama, i na drugim mestima; da odluči kada i gde Sjedinjene Države treba da sarađuju sa Rusijom; i razmotri, kako što nam opcije postaju ograničene zbog manje sredstava i javnog mnjenja, da li je Zapad spreman da prizna da je Moskva u Siriji i u Ukrajini u stvari uspela da modifikuje pravila igre u svoju korist.
Od raspada Sovjetskog Saveza, četiri predsednika SAD su pokušali da "resetuju" odnose sa Rusijom i nađu produktivniji način za interakciju sa Moskvom. Svaki pokušaj je na kraju propao. Rusija nije evoluirala na način na koji je Zapad u 1990-tim očekivao. SAD treba da se bave Rusijom koja postoji, a ne onom koju Amerikanci mogu poželeti. Zaista, u doglednoj budućnosti, Vašington bi trebalo da očekuje da će odnose SAD i Rusije više definisati tenzije i antagonizmi nego saradnja.
Sledeći američki predsednik ne bi trebalo da pokuša još jedan reset. On ili ona treba da sarađuje sa Rusijom u pitanjima o kojima Moskva i Vašington dele jasno razgraničene zajedničke ciljeve, u Siriji i drugde. Pitanja na kojima dve zemlje mogu zajednički da rade uključuju i držanje nuklearnog oružja Irana i Severne Koreje i pitanja resursa i bezbednosti na Arktiku. Ali sledeći predsednik bi trebalo da jasno definiše i brani interese SAD, i prihvati da sve dok Kremlj nastavlja da prikazuje SAD kao svog glavnog neprijatelja koji ćeli slabljenje Rusije i izvor svih svojih problema, zajednička akcija na zajedničkim ciljevima će biti nesiguran i teško dostižna.
(Autor: Angela Stent / FOREIGN AFFAIRS - priredio M. Đorđević)
