Istraga je potvrdila da je razlog bio kvar na jednom od prstenova koji povezuju bočne rakete sa velikim rezervoarom za gorivo. Desni motor odvojio se od ostatka letelice, a u 73. sekundi otkinula se aerodinamična kapa sa vrha glavnog rezervoara. Pre poletanja ništa nije ukazivalo na nesreću. Kontrola leta naredila je komandantu Francisu Skobiju da 'podigne dovod goriva', što je on uradio i to je bila poslednja komunikacija s posadom.
Da su slušali inženjera Boba Ebelinga, koji je radio za kompaniju koja je proizvodila bočne rakete, možda bi obavili misiju i vratili se na zemlju živi. On je upozorio na ekstremno hladno vreme koje bi moglo da prouzrokuje probleme sa prstenovima bočnih raketa. Sa još nekoliko kolega zamolio je da se lansiranje odloži dok malo ne otopli.
Međutim odgovorili su mu da 'Čelendžer nije njegovo vlasništvo'. Poginulo je sedam astronauta među kojima je bila i učiteljica Krista Mekolif koja je osvojila nagradno mesto na NASA edukativnom programu. Međutim, iza kulisa odigravala se drama kao iz krimića Agate Kristi.
Čelendžerova pilotska kabina sa posadom ostala je relativno neoštećena posle eksplozije. Posada, zarobljena u svojim sedištima, dizala se još pet kilometara da bi tek onda počeli svoj poslednji pad dug dvadesetak kilometara. Prema svemu sudeći, posada je bila svesna šta im se događa jezivih dva i po minuta koliko je trajao smrtonosni pad kokpita.
NASA nije htela da se ta verzija događaja objavi u javnosti. Godinama su tvrdili da je posada poginula u eksploziji, brzo i bezbolno. Istina se otkrila posle dve godine od eksplozije kada je novinar Denis Pauel objavio pravi tok događaja. Kad se šatl raspao, deo sa posadom nije izgubio pritisak vazduha, barem ne odmjednom.
Osetili su jedan malo snažniji udarac, ali verojatno ništa dovoljno snažno da povredi posadu. Verovatno je to razlog zašto je poslednji zabeležen zvuk u kabini bio "uh oh". Četvoro astronauta na komandnoj palubi mogli su da vide snažni bljesak i oblak pare. Svetla su ugašena. Interkom je utihnuo.
Posle nekoliko udaha, kiseonik je prestao da dolazi u kacige sedmoro astronauta. Neko, verovatno astronaut Ronald Mekner, uključio je rezervu vazduha za hitne slučajeve (PEAP) pilotu Majklu Smitu. PEAP komandanta Skobeja bio je na teško dostupnom mestu i nije aktiviran.
Pod uslovom da kabina nije naglo izgubila vazduh Skobej je mogao samo da podigne vizir kacige i nastaviti normalno da diše.
Još dva PEAP bila su aktivirana dok tri nisu nikad pronađena. Sam šatl se raspao na komadiće, ali kabina je ostala u čitava i postoji sasvim realna mogućnost da su astronauti mogli da vide kako se približavju Atlantiku jer se taj deo letelice stabilizovao u svojoj putanji.
Ne postoje dokazi da je kabina uopšte izgubila vazduh što je tek jedan u nizu dokaza da su astronauti bili svesni svoje neizbežne smrti. Što je još jezivije i njihove porodice i milioni gledalaca kraj TV ekrana gledale su kako ginu.
Kurir.rs/Express.hr
Foto printscreen YT
NE PROPUSTITE
