Odmah pošto je dosao u Čertnobilj, Bogdan je shvatio da će na novom poslu imati neočekivane kompanjone. Od prvog dana na kontrolnom punktu na ulazu u Černobilj, imao je društvu u vidu čopora pasa.
Bogdan sada već dve godine radi u Černobilju i dobro je upoznao pse. Neki imaju imena, drugi ne. Neki vole da su mu blizu, drugi ga se klone. I svi dolaze i odlaze kako im drago. Bogdan i drugi čuvari ih hrane, prave im skloništa i povremeno ih i neguju. A kada uginu, sahrane ih.
Svi ti psi su na neki način izbeglice nuklearne katastrofe kada je 1986. rekator 4 u Černobilju eksplodirao. Desetine hiljada ljudi moralo je da napusti ukrajinski grad Pripjat. Kućne ljubimce nisu mogli da ponesu sa sobom.
Sovjetski vojnici ubili su mnoge napuštene životinje u pokušaju da spreče širenje kontaminacije, ali su neke životinje preživele. 35 godina kasnije, stotine pasa lutalica luta zabranjenom zonom Černobilja, uspostavljenom kako bi se sprečio povratak ljudi u kontaminirano područje. Niko ne zna koji psi su stvarni potomci černobiljskih pasa a koji su došli sa strane. Ali su sada svi "zonski" psi.
Život im je težak. Konstantno su ugroženi radijacijom, tu su i vukovi, šumski požari i glad. Procenjuje se da ovi psi u proseku požive pet godina, navodi Klin fjučers fondacija koja nagleda i brine o psima u zabranjenoj zoni.
I dok su neki psi, zahvaljujući društvenim mrežama, postali i manje "poznate ličnosti", o njihovim čuvarima se ne zna mnogo toga.
Džonaton Turnbul, doktorant sa Kembridža odlučio je da sazna nešto više o čuvarima pasa. "Ako želite da upoznate pse, morate da porazgovarte sa ljudima koji ih najbolje poznaju - čuvarima", rekao je on BBC-u.
Ono što je saznalo pokazalo je koliko je duboka povezanost ljudi i pasa. Na primer, čuvari su nekim psima dali imena. Tu su Alfa, nazvana po vrsti radijacije, i Tarzan koga turisti koji povremeno dođu u Černobilj poznaju . Tarzan zna neke trikove i živi kod radarske instalacije Duga koju su podigli Sovjeti. Onda je tu Kobasica, kratki, develi pas koji se zimi greje ležeći na cevima za grejanje, istim cevima koje su radnici u zabranjenoj zoni koristili kako bi dekontaminirali uništenu nuklearku.
Za ulazak u zonu potrebna je specijalna dozvola pa čuvari kontrolišu kontrolne punktove na putevima oko oblasti. Turnbul je za svoj projekat angažovao čuvare tih punktova i opremio ih jednokratnim kamerama i zamolio da fotografišu pse - ne da rade njihove portrete nego da ih hvataju u svakodnevnim aktivnostima. Jedino što su čuvari tražili zauzvrat bila je pseća hrana.
Zahvaljujući fotografijama koje je dobio od čuvara, Turnbul je napisao rad o specijalnoj vezi pasa i ljudi u zoni radijacije. Kaže da su neki čuvari imali problema jer su trebili pse od krpelja i davali im vakcine protiv besnila.
Iako su neki psi "udomljeni" i imaju svog gazdu-čuvara, ima i onih koji su i dalje ostali divlji. Arka, na primer, ujeda kada dobija injekciju. Tu je i ženka koja ne dozvoljama nikome da je dodirne. "Samo joj sipate hranu i odete. Ona će sačekati dok se skroz ne izgubite iz vida, pre nego što počne da jede", priča Bogdan.
Generalno, posetiocima je zabranjeno da dodiruju pse iz straha da možda na krznu imaju radioaktivnu prašinu. Nemoguće je utvrditi kuda sve psi lutaju, a neki delovi zabranjene zone zagađeniji su od drugih.
Osim pasa, i druge životinje žive u černobiljskoj zoni. Amerićki biolog Sara Vebster je 2016. objavila rad u kome je pokazala kako su sisari, od vukova i divljih svinja preko lisica kolonizovali zabranjenu zonu i kako je njihov broj primetno manji u oblastima gde je radijacija veća.
Sa druge strane, to što životinje žive u zabranjenoj zoni, ne znači da ne izlaze iz nje. Studija objavljena 2018. detaljno je ispratila kretanje vukova koji su imali GPS napravu. Vukovi su napravili krug od 369 kilometara, daleko na jugoistok, pa onda ponovo nazad na severoistok, pre nego što su se vratili u zonu.
Vukovi, psi i druge životinje teorijski mogu da nose radioaktivnost ili genetske mutacije koje se prenose razmnožavanjem, ali stručnjaci još uvek ne znaju u kolikoj meri, rekla je Vebster.
Turnbul kaže da čuvari generalno ne brinu previše o zračenju iako povremeno provere nivo kod pasa.
Zapravo deluje da su psi i prijateljstvo i društvo koje im nude ti koji ohrabruju čuvare, kaže Greger Larson, arheolog koji se bavi pripitomljavanjem životinja na Univeritetu Oksford. "Oni se stavljaju na mesto psa. Ako je pas dobro, onda sam i ja dobro", objasnio je on.
Ali, to vrlo verovatno može da bude lažan utisak bezbednosti.
"Okruženje je opasno. Ne možete da vidite opasnost. Konstantno ste je svesni ali sve izgleda normalno", kaže Tunrbul.
Uprkos tome što mogu da predstavljaju opasnost, čuvari poput Bogdana insistiraju na tome da su psi zapravo korisni. Psi, kaže Bogdan, drugačije laju kada u daljini vide čoveka ili automobil ili divlju životinju. Zahvaljujući tom lavežu, čuvari ih doživljavaju kao svoje pomoćnike.
Dok je spoljašnji svet fasciniran ovim psima koji nisu ni divlji ni potpuno pitomi, za većinu čuvara u Černobilju, veza sa njima je mnogo dublja. "Pružaju nam radost", kaže Bogdan. "Za mene lično, oni su simbol nastavka života u ovom radioaktivnom, postapokaliptičnom svetu".
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
