Najnovije vesti

VAŽIO ZA FOREST GAMPA DŽIHADA: Put američkog vojnika od radikalnog islamiste, do super izvora o Al Kaidi koji radi za SAD! VIDEO
Foto: EPA-EFE/STRINGER, Shutterstock

jasno

VAŽIO ZA FOREST GAMPA DŽIHADA: Put američkog vojnika od radikalnog islamiste, do super izvora o Al Kaidi koji radi za SAD! VIDEO

Planeta
17:14h

Napad američke bespilotne letelice na kuću u Kabulu 29. avgusta, na kraju napete evakuacije zapadnih snaga iz Avganistana, odneo je 10 života civila, od kojih je osam bilo mlađe od 18 godina.

Nema sumnje da će ove informacije biti od koristi u propagandne svrhe kada teroristi regrutuju i radikalizuju mladih sledbenika različitih militantnih grupa, a cela situacija mogla bi se opisati izrazom "udarac" (u ovom kontekstu najbolji prevod bio bi bumerang ili kontraefekt), piše novinar Karla Pauer u svojoj opširnoj priči za Politiko.

Deradikalizacija i putovanje natrag iz ekstremizma, koji se kroz životnu priču izvesnog Brajant Nil Vinasa bavi mnogo širim pitanjem, a to je integracija radikalizovanog pojedinca u društvo.

Izraz Bloubek opisuje, u rečniku obaveštajnih podataka, situaciju u kojoj se kao rezultat tajnih (vojnih) operacija javljaju neke neželjene posledice, a smislio ju je analitičar CIA -e 1954. nakon uspešnog državnog udara u Iranu koji su pokrenule SAD i britanske tajne službe da svrgnu demokratsku vladu Muhameda Mosadega izabranu godinu dana ranije. Dotična osoba je nacionalizovala naftnu industriju, naljutivši britanske korporativne interese velikih preduzeća, što je dovelo do njegovog pada. Dugoročno gledano, udarac rušenja Mosadega bio je dolazak na vlast ajatolaha Homeinija i iranske talačke krize 1980. godine, a udarac se može videti u pomaganju i naoružavanju fundamentalističkih mudžahedina tokom sovjetske invazije na Avganistan 1980 -ih, su oružje deceniju kasnije fokusirali na svog pokrovitelja - Sjedinjene Države.

Sve je to dovelo do najdužeg, tek završenog i izuzetno mučnog rata u Avganistanu i na širem Bliskom istoku. Borba protiv terorizma, koju su spremno najavili Buš mlađi, Toni Bler i njihovi jastrebovi, borba je protiv nevidljivog protivnika, koji zahteva nove resurse od novog milenijuma. Za Pentagon su to bili bespilotne letelice, bespilotne letelice koje su mogle likvidirati protivnike bez (velikih) ljudskih gubitaka. Bušova administracija ga je pokrenula, Obama ga je dodatno proširio, dok ga je Trampova administracija koristila praktično u svakom polju neprijateljskih aktivnosti. Organizacije za ljudska prava i vojni analitičari dugo su tvrdili da ciljani napadi američkih bespilotnih letelica u Jemenu, Somaliji, Iraku, Pakistanu i Avganistanu proizvode moderne verzije uzvraćanja ili kontra efekta. Naime, mnogo je civilnih žrtava takvih napada na visokopozicionirane članove terorističkih ćelija, a njihovi rođaci su često pojedinci koji generalno nemaju ništa protiv Amerikanaca. Odnosno, bar ne do tog trenutka. Zatim postaju radikalizovani, zakleti protivnici američkog intervencionizma koji se pridružuju militantnim organizacijama u želji za osvetom.

Četiri pilota bespilotnih letelica veterana američkih vazdušnih snaga pisala su 2015. predsedniku Baraku Obami, navodeći da su "ova administracija i njeni prethodnici izgradili program bespilotnih letelica koje su jedna od najrazornijih pokretačkih snaga za terorizam i destabilizaciju u celom svetu". Bivši američki diplomata u Jemenu procenjuje da za svaki napad dronom koji ubije operativca Al Kaide, Amerikanci stvaraju između 40 i 60 novih neprijatelja.

Nadalje, da su napadi bespilotnim letjelicama kontraproduktivni, indirektno tvrdi penzionisani pukovnik Vazdušnih snaga Erik Gepner, saradnik Instituta CATO, koji kaže da se u zemljama koje je američka vojska izvršila još 143 teroristička napada godišnje. U zemljama u kojima su američke snage izvršile napade dronovima, zabeleženo je 395 terorističkih napada više nego u drugim državama. Čak je i Bušov magistar protiv terorizma, Ričard Klark, upozorio da će "napadi bespilotnim letelicama stvoriti generacijske američke neprijatelje".

Samo jedan takav bio je Bašir al-Amriki, baširski Amerikanac. Kao mladi radikalni fanatik, iskrcao se 10. septembra 2007. u Lahoreu u Pakistanu, zatim je stigao do Pešavara i ubrzo se pridružio grupi Šah-Šab, povezanoj s talibanima i pakistanskom tajnom službom ISI.

Ali ubrzo je shvatio da ga njegovi saborci koriste kao žrtvu u svojim unutrašnjim sukobima oko resursa. Kada je shvatio da njegovu grupu kontroliše ISI, odlučio je da beži bez obzira, ne želeći da radi svoj prljavi posao. Želeo je da umre kao mučenik u samoubilačkoj misiji, ali je odbijen i početkom 2008. našao se u severnom Vaziristanu, Avganistan, gde se pridružio drugoj radikalnoj grupi. Ubrzo je shvatio da je to Al Kaida, koja mu je prestala izgledati kao fenomen koji je gledao na IouTube -u, sa gomilom ljudi obučenih u crno dok su paradirali kalašnjikovima. Život u Vaziristanu je zapravo bio dosadan.

Gubio bi dane čekajući misiju, razgovarajući sa drugim borcima i jedući krompir i pirinač. Povremeno bi uhvatili BBC i slušali izveštaje iz zapadnog sveta, na primer o kandidaturama Obame i Mekejna za predsednika Sada. Nije smatrao svoje drugove nikakvim ubicama vampirima kako ih je svet predstavljao, već štreberima i knjiškim moljcima. Bogatiji volonteri mogli su sebi priuštiti bolju hranu i specijalizovanu obuku terorista, dok je on pohađao tri osnovna kursa - osnovnu obuku, teoriju projektila i teoriju eksploziva. Naučio je da rastavlja kalašnjikov i sastavlja bombe „za dobro jutro“. Stigao je u julu 2008. godine i dobio je zadatak - minobacački napad na američku vojnu bazu u Avganistanu. Međutim, prvog dana radio vezista nije stigao, a drugog dana rakete nisu došle do baze, pa je operacija prekinuta.

Jednog dana, on i nekoliko militanata putovali su kroz Vaziristan i svratili u sirotište na čaj. Ubrzo nakon njihovog odlaska, dron je bombardovao sirotište, a na vest o događaju u Baširu nešto se slomilo - napad ga je naljutio.

Ubrzo nakon toga našao se u društvu višeg komandanta Junisa al-Mauritanija. Predložio je nekoliko ideja za terorističke napade - bilo da se radi o bombardovanju Valmarta ili postavljanju kampova za obuku u Peruu, ali nešto drugo bi al -Mauritaniji uhvatilo uho - bombardovanje železničkog čvora Long Ajlanda. Više od samog broja poginulih, islamističkom komandantu bila je privlačnija mogućnost napada koji bi na neko vreme paralisao gradsku ekonomiju. Bašir je precizno skicirao ključna i najnaseljenija područja Long Islanda, ali od te radnje neće biti ništa.

Bašira, koji čeka novu „borbenu sezonu“, uhapsiće u Pakistanu tamošnja policija koja ga je predala Amerikancima. Zatim je sa aerodroma Bagram u Avganistanu prebačen u Sjedinjene Države, gde je njegov slučaj nadgledao agent FBI Don Boreli. Pravog Bašira upoznao je nakon sletanja aviona FBI -a u Njuboru - zvao se Brajant Nil Vinas. Taj deo priče o njemu donosi i Politiko.

Rođen je 1982. godine na Long Ajlandu, u katoličkoj porodici od oca inženjera, poreklom iz Perua, i majke iz Argentine. Kada je imao 14 godina, otac je napustio majku, koja se nekoliko godina kasnije odrekla starateljstva nad njim. Ovo sa ocem i maćehom samo je stvorilo još veću napetost, i neko vreme je živeo u svom automobilu. Završio je srednju školu i počeo da pohađa kurseve na tehničkom fakultetu, ali ih na kraju nije završio. Šest meseci nakon terorističkog napada 11. septembra, pogođen vatrenim patriotizmom, prijavio se u američku vojsku kao tehničar za snabdevanje naftom, ali je otišao nakon tri nedelje. Otpušten je, a kao objašnjenje se navodi da se nije uspeo prilagoditi životu u vojsci. Put do osuđenika za terorizam do „titule“ najvećeg američkog obaveštajnog izvora o Al-Kaidi bio je još uvek dug.

Radio je kao vozač kamiona, viljuškar i perač automobila, a slobodno vreme je ispunjavao boksom. Prvi put se susreo sa islamom u tržnom centru Long Island, nakon što je flertovao sa devojkom. Kada ju je pozvao, rekla je da ne može jer je njena porodica rekla da muslimani ne treba da izlaze. Brian se počeo raspitivati o islamu; jedan pakistanski prijatelj dao mu je dečiji bukvar o tome, a privučen disciplinom redovnih molitvi, izbegavanjem svinjetine i alkohola i naglašavajući održavanje snažnog tela, poigrao se idejom obraćenja. Čak je postio tokom Ramazana u znak solidarnosti sa muslimanima. Jednog dana svratio je u džamiju kako bi dao donaciju za Ramazan. Dok je stajao na ulazu, pozvala ga je grupa mladića, a pre nego što je to saznao, pustili su ga da izgovori šehadet, rečenicu po kojoj se svaki musliman izjašnjava da pripada islamu. "Sada ste musliman", rekao je čovek. Vinjas je hteo da govori, ali još nije bio spreman.

"Imao sam mnogo drugih grešnih stvari koje sam hteo da uradim", rekao je za Politiko u intervjuu za Karlu Pauer.

U godinama koje su usledile nakon njegovog obraćenja, ljutnja zbog američkih napada na muslimanske zemlje je rasla. Gledao je govore uticajnog ekstremista, rođenog u Novom Meksiku, Anvara al-Avlakija, koji je iz svoje baze u Jemenu osudio "zlo neverstvo i američko ugnjetavanje na idiomatskom engleskom".

Krajnji podsticaj za Brajanovo putovanje u Pakistan bila je prepiska putem e -pošte sa prijateljem o zapadnim intervencijama u Iraku i Avganistanu.

"Ti si jedan od onih ljudi koji samo pričaju", optužio ga je prijatelj, "i nikada zapravo ništa ne rade u vezi stvari za koje misle da su pogrešne."

Optužba ga je duboko pogodila i Vinjas se uverio da je njegova dužnost da brani svoje kolege muslimane od okupacije.

Zatražio je od pakistansko-američkog prijatelja kontakte u Pakistanu, rekavši mu da želi proučavati islam u medresi. U stvari, tajno je planirao da se pridruži militantnoj grupi. Nadao se da će završiti mrtav na avganistanskom polju, mučenik u borbi protiv zapadne vojske. Na kraju - sve se završilo kako je opisano u prethodnom paragrafu o njegovom životu kao Bašira.

Međutim, ako je Brajantov put od vojnog oficira do odmetnika tog radikala trajao je dugo, njegov psihofizički povratak u američki život bio je kratak, kao da nikada nije bio fanatik spreman da planira teroristički napad na ona mjesta gdje je odrastao.

Ako je prvi deo Brajanove priče bio lekcija o povratnom udarcu, drugi je bio o složenosti njegovog povratka kući. Ispostavilo se da je ono što je priznala čak i američka vlada verovatno najveći izvor zapadnih obaveštajnih podataka o Al Kaidi tokom njegovog boravka tamo.

"Bilo bi potcenjivanje reći da je okrivljeni pružio značajnu pomoć vladi", napisali su tužioci američke vlade u sudskim dokumentima.

Ubrzo je počeo da govori američkim istražiteljima šta zna o organizaciji Al-Kaida.

Na pitanje autorke priče, Karla Pauer, da precizira trenutak kada je počeo ozbiljno razmišljati o radu sa američkom obaveštajnom službom, opisao je kako sedi u ćeliji u samici u zatvoru u Bruklinu, smrzava se i sluša vriskove drugih zatvorenika , i razmišljanje o razočaranjima.

Jednog dana, dva detektiva su ga izvela iz zatvora, strpala u auto i odvezla do bejzbolskog stadiona. Znajući da je doživotni navijač Metsa, odveli su ga na stadion. Jedan od detektiva poznavao je generalnog direktora kluba i pitao ga da li Brajan može da šeta po stadionu, ukratko mu objašnjavajući situaciju.

Vezani lisicama za lanac oko pojasa, Brajan je obišao stadion. Taj trenutak mu je pružio osećaj zadovoljstva, čak i radosti, „kao dete koje vidi nešto što voli“. Kasnije, dok je na parkingu čekao da jedan detektiv donese automobil i odveze ga u zatvor, drugi se okrenuo prema njemu.

„Da li želite da se vratite u zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem do kraja života?“ Upitao ga je agent. "Ili želiš ponovo da imaš život? Nema mnogo ljudi koji dobiju drugu priliku za život, rekao mu je detektiv, a Brian je priznao da su ga tada kupili".

Čim je Vinjas počeo da razgovara sa FBI, američka vojska je krenula u akciju. Na osnovu njegovih informacija, bespilotne letelice koje je upravljala CIA bombardovale su mesta na kojima je trenirao i živeo, uključujući sigurnu kuću od blata u Vaziristanu. Vrlo je verovatno da su informacije koje je podelio dovele do smrti njegovih bivših drugova. Ne postoji način da se zna koliko je ljudi umrlo zbog onoga što je Brajan rekao FBI, ali s obzirom na to koliko je američka vlada smatrala da su njegove informacije važne, njegov advokat Stiv Zisu zaključio je da je "mnogo ljudi umrlo".

Lakoća s kojom se preselio iz jedne militantne grupe u drugu, služeći kao doušnik prvo za Al-Kaidu, zatim za Amerikance, pokazala je da nema svaki džihadist ideologiju, a kamoli nepokolebljiva politička uvjerenja. Njegov slučaj je, pak, fantastičan, od činjenice da ništa posebno u njegovom vaspitanju nije dovelo do njegovog radikalizma, a još manje do činjenice da će, sa samo sedam meseci iskustva u militantnoj grupi, imati sastanke sa istaknutim komandantima. Kasnije su američki obaveštajci rekli da je Bašir bio na toliko fotografija i susreta sa visokim pripadnicima Al Kaide da su ga agenti nazvali "Forest Gamp" džihada.

Brianov advokat, Stiv Zisu, insistirao je na tome da njegov klijent nije baš tako miran kako u početku zvuči u razgovoru sa Carlom. Ranije joj je Brian priznao da se čovek otvrdne kad ga toliko smrti i ratnih strahota okruže za tako malo vremena.

"Mislim da se nikada nije osećao dobro zbog toga. Teško je živeti s tim znajući da ste izazvali neke smrti", kaže on.

Karla ga je zatim pitala o njegovom pogledu na svet i koliko je hapšenje, i da li ga je to uopšte promenilo.

"Mislim, pomažete istoj vojsci u kojoj ste se borili da bombardujete svoje prijatelje. Da li ste promenili način na koji gledate na nepravde sa kojima ste hteli da se borite?"

- I dalje verujem da je pogrešno što se zapadne sile mešaju u muslimanske zemlje, ali sada sam video drugu stranu i to mi daje bolje razumevanje da obe strane greše, bio je Brajanov odgovor.

Reportera Politka zbunio je način na koji je Brian uspeo tako neprimetno da se preseli od potencijalnog bombaša samoubice do izvora američkih obaveštajnih podataka. Sudija u njegovom predmetu, Nikolas G. Garaufis, imao je sličan problem.

"Poređenje užasnih zločina gospodina Vinasa i njegove izuzetne saradnje nakon hapšenja čine presudu veoma teškim zadatkom", rekao je on.

Na novinarsko pitanje kako je njegov klijent pristao na tako brzu saradnju, advokat je odgovorio: "Nisam siguran. Možda je jednostavno - ne želite da provedete ostatak života u zatvoru".

Ali izgleda da to ipak nije tako neobično. Don Boreli, agent FBI -a koji je nadgledao Brianov slučaj, kaže da zarobljeni militanti počinju govoriti u roku od nekoliko dana, čak i sati. Mnogi jednostavno žele da ispričaju svoje priče. U njima često postoji praznina, ona koja je prethodno popunjena pridruživanjem grupi.

"Kad im se oduzme, kad ih uhvate, ponekad im kaže priča može ostati živa. Ili može popuniti još jednu prazninu, dati im neku svrhu", kaže Boreli.

Tokom devet godina provedenih u zatvoru, Brajn je učestvovao u 100 intervjua, pregledao 1.000 fotografija i pomogao u više od 30 istraga, kako u SAD tako i u inostranstvu.

"Broj bezličnih, bezimenih žrtava koje je spasio ... Muškarci, žene, deca, ljudi koji nisu ni znali da će biti žrtve", uzbuđeno je objasnio advokat Zisu Karli.

Međutim, čini se da je njegova integracija u društvo aktuelno pitanje. I ne samo njegova, već američka. Brian ima skoro 40 godina, nema posao i porodicu, dok su ga neki, poput majke, odustali nakon hapšenja zbog terorizma.

Vinas i Zisu su očekivali da će mu saradnja sa vladom obezbediti mesto u programu zaštite svedoka. Kada je Zisou, dan pre Brajanovog puštanja iz zatvora, saznao da mu je uskraćen pristup programu, bio je izuzetno ljut.

"Šta sad moramo da radimo? Bez porodice, prijatelja ili novca nema gde da ode".

Zisu je prisilio vlasti da mu plate da provede mesec dana u hotelu. Posetio ga je Farbod Azad, agent FBI -a dodeljen njegovom slučaju, koji mu je doneo kutiju voća i malo mleka - a zatim mu rekao da je kancelarija završila sa plaćanjem njegove sobe. Druga državna agencija platila mu je mesec dana, nakon čega je poslat u kuću za bivše zatvorenike. Bio je sam, morao je da traži posao.

Kada razgovarate sa ljudima koji rade na militantnoj rehabilitaciji, oni će naglasiti da je to spor, slojevit i visoko personalizovan proces. Rehabilitacija obično traje godinama i varira između manjih uspeha i zastoja. Najbolji programi zasnovani su na timovima ljudi koji su pažljivo odabrani za potrebe osobe. Za momka koji se odjednom radikalizirao, zaposliće imama, socijalnog radnika i psihologa. Za neonaciste zavisne od tableta, koristiće savetnika za droge kao i mentora upoznatog sa lokalnom neonacističkom scenom. Brajan nije direktno pripadao nijednoj od ovih grupa za vlasti.

"Bilo je - zbogom, hvala. Sretno u skloništu za beskućnike", kaže Zissou, veteran u brojnim slučajevima terorizma, koji je i dalje pomalo ogorčen.

"Skoro kao da su pokušali da ga nateraju da se vrati ekstremizmu. Budući da nemaju načina da sebi stvore budućnost, bivši džihadisti nisu samo u opasnosti da počine još jedan zločin, već i da počine vrlo nasilni zločin. Mentorstvo bivšim militantima je moralna i profesionalna odgovornost", kaže Zisu, koji se prema Brajanu odnosi kao prema sinu.

"Kad ga dva ili tri dana nisam čuo ili video, šaljem mu poruku: ‘Šta je s tobom? Gde si? Ne prođete toliko dugo bez prijave, kaže kroz smeh novinarki Politika.

Uslovne odredbe zabranjuju Brajanu da poseduje računar, pa proverava svoj mejl Stivovoj advokatskoj firmi.

"Svi ga ovde vole. Ne postoji ništa što ne bi učinio, kaže za svog štićenika".

Zisu se nada da će se Brian na kraju odlučiti za veći angažman u borbi protiv terorizma. "U početku se opirao. Sve što je želio je da uđe u program zaštite svjedoka - i nekako nestane, rekao mi je. Odgovorio sam mu: „Slušaj, imaš 35 godina. Da li zaista želite da živite životom punim straha? Ili želite da živite život koji ima neko značenje? Da li se zaista želite sakriti pod drugim imenom?"

Uprkos društvenoj stigmatizaciji i potencijalnoj opasnosti od odmazde Al-Kaide, gradski život dao je Brajanu priliku da radi smislen posao. Mitčell Silber, bivši direktor njujorške policije za obaveštajne analize, angažovao ga je kao honorarnog savetnika u Paralel Netvorksu, a njih dvojica su koautori članka i vodili intervjue u vašingtonskim istraživačkim centrima. Postoji nada da bi Brajan na kraju mogao zaraditi i od Holivuda: Zisu je razgovarao s nekim ljudima u LA -u o snimanju njegove životne priče.

Do tada, bivši militant zarađuje za život radeći na uklanjanju olova i azbesta u Njujorku. Uklanjanje azbesta bizarno je zgodan posao, šali se njegov advokat Stive Zisu.

"Njegovo uklanjanje štetnog olova i azbesta za Njujork slično je uklanjanju štetnih efekata Al-Kaide za CIA i Ameriku".

"Brajanov put, koji nije vođen ideologijom, već opstankom i oportunizmom, duboko je američki. Činjenica da ga je ova zemlja u suštini ostavila na kapiji zatvora, nakon što je unutra provela osam i po godina, govori o nedostatku strategije rehabilitacije. U širem smislu, takvo naglo oslobođenje jednostavno je deo života u narodu u kojem su pojedinci prepušteni sami sebi. Ne može očekivati pomoć od socijalne države ili sigurnosne mreže koju finansira vlada, kao što je mogao u Skandinaviji. Ne može dobiti podršku od svog plemena ili šire porodice, kao što je mogao u mnogim muslimanskim zemljama. Ako ste iz predgrađa Long Ajlanda, nemate selo u koje možete otići kući, nemate starešine koje bi vas vodile. Osim ako možda vaš advokat, ako imate sreće", sumira Karla Paver i dodaje.

Brajanovo solo putovanje u radikalizam - i šire - odražava aspekte njegovog američkog vaspitanja. Kultura u kojoj mnogi uspevaju od tada nule i koji vrednuje dinamiku i individualizam u odnosu na tradiciju ili srodstvo. Više nego bilo koji militantni, bio je "sam svoj gospodar", infiltrirao se u Al-Kaidu uz pomoć sreće i inteligencije, a zatim je tu inteligenciju iskoristio u zatvoru da postane dragocen izvor američkih obaveštajnih podataka. Treći čin njegove priče bio je takođe vrlo američki: odbijena mu je pomoć iz programa zaštite svedoka, a zatim je pušten iz zatvora bez porodice, novca ili formalne rehabilitacije, zaključuje autor u tekstu za Politico.

Kurir.rs

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track