Zvezde su moj život. Kad ih gledam, uočavam koliko je Zemlja malena i koliko je čovek beznačajan, čudnovato je da možemo to da shvatimo, kaže Monjo Stojanov, radnik planetarijuma u Jambolu, gradu u srcu Bugarske. Špijunira zvezde kao ljubavnice, na krovu gradske gimnazije o nebu uči njene učenike.
- Možda je život kratak, katkad mučan, ali nam je zato dato nebo, neizmerno i bogato - govori mi u kancelariji dok na rame stavlja ogroman teleskop.
3.250 zvezda
Idemo na krov, u njegov raj. Pošto je dan, vešto mi pokazuje Sunce, koje je sto devet puta veće od Zemlje! U staklu teleskopa presijavaju se i daleka svetlost i naše težnje; o velikoj zvezdi govori kao o ćudljivoj sestri. Pokazuje mi oseke i plime raspoloženja na njenom temenu. U gradiću opasanom brdašcima i pašnjacima kao najlepšom čipkom, nalazi se Monjova opservatorija.
Kaže da najveća slast ipak nije čkiljiti u 3.250 zvezda, koliko otprilike ljudsko oko može da vidi tokom vedre noći. Tvrdi da ih nije prebrojavao, a ja ne verujem da se njegova strast tom izazovu oduprla. U tamnoj kupoli opservatorije Monjo otvara drugi svet: na kružnom plafonu prikazuje zvezde koje se vide samo s drugih delova naše planete, koje su za nas ispod horizonta. Pita me sa koje Zemljine tačke želim da posmatramo nebo: iz Australije, sa Antarktika, možda iz Južne Afrike? Pogled mu je nadmoćan i poletan, kao da je ključar nebeskih sazvežda.
U neposrednoj blizini Jambola pre više hiljada godina živelo je još mnogo čuvara nebeskih ključeva. Na obližnjem brdašcetu nalazi se gomila kamenja, pažljivo naslaganog u davnim vremenima. Dok su ovim predelima još vladali Tračani, sagrađen je niz balkanskih Stounhendža - od Kokina u Makedoniji do Jambola u Bugarskoj. Naslagano kamenje nepogrešivo pokazuje pod kojim uglom treba gledati zvezde i kuda će proći prvi zraci ravnodnevice. U jednom kamenu, na samom vrhu, isklesano je sedište za vladare iz davnih vremena, a tu je i žrtvenik, ispod koga su pronađeni ostaci sto dvadeset sedam različitih životinja.
Tračani
Farme ruža, isprepletene s trakijskim opservatorijama i grobnicama, pružaju se jedna za drugom. U lepoti se izjednačavaju tragovi smrti i života. Taj drevni narod, koji je bio nesložan, svirep, krvoločan i grub, sa istančanim ukusom ukrašavao je svoja večna počivališta. Ratničke ruke su na svojim grobnim freskama naslikale ženska lica puna topline i nežnosti.
Tek pre nekoliko godina, prvi put posle više milenijuma, ugledali su svetlost dana predmeti zagubljeni u prašini vremena. Zasenili su ceo svet: u skoro trista grobnica pronađeno je više od tri hiljade zlatnih predmeta, starih i do šest hiljada godina; to je najstarije obrađeno zlato na svetu, najstariji zlatni nakit na svetu! Najveličanstvenije su velike zlatne maske za ljudsko lice, teške i do šeststo grama, čija je starost procenjena na 2.400 godina! Balkan je riznica tajni, mi smo njihovi čuvari. Jedino kao da nam ključeva (znatiželje i ljubavi) ponestaje... Tračani su bili jedan od najvećih naroda sveta, najveći posle Indusa, prema Herodotu, koji je pisao da bi ceo svet lako bio njihov samo da su bili složni i organizovani. Ovako, nestali su u vodama istorije, a u svetu je za njih malo ko čuo da su uopšte i postojali.
Muzej ruža
Prve izdanke ružinog cveta u ove krajeve doneli su iz Kine vrli trakijski putnici pre više od četiri hiljade godina, putujući karavanima preko Indije i Persije. Na svom novcu su iskivali ružin cvet nalik liku vladarke, ružinim laticama su lečili bolesne i ukrašavali domove. Nekome je nebeski svod najlepša bašta, drugima je ružina bašta najlepši nebeski svod.
- Ruža je rascvetana duša. I kada uvene, ostaje njeno seme za večnost - govorile su mi bugarske starice.
Šetao sam se Ulicom ruža, a pokraj Muzeja ruža dobio na poklon parfem od ruže. Iako sam došao van sezone cvetanja, lako je bilo zamisliti svu lepotu magičnog cveća na bodljikavim stabljikama. Pridružio sam se ruskim hodočasnicima koji su se uputili na planinski prelaz Šipku. Tu se nalazi visoki spomenik, koji nadgleda beskrajna polja cveća s mesta krvave bitke između Rusa i Turaka, za slobodu Bugarske, na skoro hiljadu dvesta metara nadmorske visine. Sedam hiljada Rusa pevalo je svoju poslednju pesmu hrleći radosno u boj.
Na vratima slobode
Godine pojedoše njihova imena, razvejaše pesmu i sećanje. Samo je ostala ova golema planina, sa poljima ruža u podnožju. Hiljade ruža boje krvi svedoče o jednom strašnom boju, o prerano oslobođenim dušama. Vidim zbunjena lica mladića pred pogibiju. Na usnama im čitam stih Matije Bećkovića, koji je sigurno i tada postojao, mada još ne beše zapisan: „Al’ čovek nije manje nego voda, pa voda ne umire!“
Sreća je samo što je smrt kudikamo šira i dublja od života, što je vezana za nebo više nego za zemlju, što u njoj ima dovoljno vremena za sve, pa se bar tu čovek ne mora plašiti da će šta propustiti i da će mu crne kazaljke vremena stalno bežati. Krenuo sam stopama ratnika, posetio kapelu, a potom se uspeo uza svih devetsto stepenika koji vode do vrha planine i kamenog spomenika. Dočekaše me ostaci njihovih topova, jedini tragovi stradanja, sa ogromnim lavom ispred vrata kosturnice nad kojom stoji natpis „Na vratima slobode“.
Čovek je brod, zemlja - beskrajni plovni put. Čak je i prelaz Šipka, na neki tajanstven način, doplovio do ostrva u blizini Antarktika! Tamo su jedna planina i jedan prelaz po Šipki dobili ime. A jedna od pesama, baš sa ovih prostora, završila je u vasioni! Kada su, sedamdesetih godina, Amerikanci poslali „Vojadžer“ da luta svemirom noseći informacije o Zemlji, za slučaj da dopadne u ruke nekim nepoznatim bićima, na jednom od diskova snimili su bugarsku pesmu sa Rodopskih planina!
Komunistički spomenik
Na sledećem planinskom vrhu, desetak kilometara dalje, na 1441. metru nadmorske visine nalazi se neuporedivo veći komunistički spomenik - Buzludža. Na tom mestu se 1868. godine odigrala važna bitka između bugarskih ustanika i Turaka, a 1891. godine u blizini je tajno organizovan prvi pokret bugarskog socijalizma. U tu čast pet godina je šest hiljada radnika, uglavnom vojnika, gradilo ovu čudovišnu građevinu, da bi je na stogodišnjicu tog događaja 1981. otvorili za javnost. Monument, koji je koštao dvadeset miliona dolara, dominira okolinom. Veći je od grčkog Akropolja, sagrađen za komunističku večnost - od armiranog betona, prenaglašenih dimenzija, nalik vanzemaljskom tanjiru sa petokrakom na mestu za pilote. Ta večnost kratko je trajala. Danas cela građevina leži u ruševinama, u opštem neredu i prljavštini. Nisam mogao da uđem na glavni ulaz, pa sam našao razvaljena vrata sa strane. Bilo je vrlo nezgodno probiti se do unutrašnjosti, pre svega zbog izlomljenog stakla i ispucalog betona. Zatekao sam Marksa i Engelsa kako kao aveti zure u naslikane šume Stare planine i u oronuli, prepun izmeta, nekadašnji Muzej komunizma. Ovo je trebalo da bude Jerusalim bugarskog komunizma. Urušena grandioznost poručuje: „Svi smo mi imperijalisti!“, posebno oni koji tvrde da to nisu. Imperijalizam je, izgleda, stanje duha. Želja da se svoje ideje i svoja korist nametnu celom univerzumu.
Na tornju visokom sedamdeset metara nalazi se ta ogromna petokraka koja je noću osvetljavana i čiji je sjaj dosezao čak i do Grčke i Rumunije. Nije dovoljno samo sebe osvetliti, samo za sebe biti veliki. Ugašena, čini se da seže još dalje, s neočekivanom porukom o slomu. Koliko je velika moć ispiranja mozga govori i to da su tu petokraku razlupali pljačkaši koji su naseli na komunističku propagandu i poverovali da je zaista sačinjena od najskupljeg rubina. Propaganda živi i posle svoje smrti, kao rak, jednako napadajući zlo i dobro. Ispred ulaza je gomila skršene drvenarije i nepregledna gomila goveđe balege, a na zidu piše: „Zaboravi svoju prošlost“. Ova građevina kao da smeta i ljudima i prirodi.
Orfej i Spartak
U blizini, Bugarska socijalistička partija i dan-danas okuplja svoje pristalice jednom godišnje. Predlog da se zgrada vrati u njihovo vlasništvo zaprepašćeno su odbili. Kažu, skupa igračka. Ponekom poklonu, izgleda, nije loše i u zube pogledati. „Lada“ je štucala jureći balkanskim poljima ka obali Crnog mora, kao da prati zvuk Orfejeve frule. Jer, i Orfej i Spartak rođeni su i živeli baš na tlu današnje Bugarske. Zato ne čudi što mi se stalno priviđa pesma, što se čini kao da tihi bruj dopire sa polja ruža i iz stoletnih šuma...
Da je Orfej danas živ, siguran sam da bi i njega spakovali u „Vojadžer“, skupa s ružama! Nek se, slušajući balkansku pesmu, vanzemaljac ubode na trn! Stigoh do Burgaskog zaliva, najvećeg na Crnom moru. Na nekim mestima širok je i više od četrdeset kilometara!
Majka jogurta
Bugarska je majka jogurta: bakterija koja stvara ovaj napitak nosi bugarski naziv jer je ovde otkrivena. Videvši me kako se divim magičnom spoju centralne Bugarske i mora, seljani su mi prišli, poslužili me jogurtom i spakovali mi malo za put. Zanesen pijenjem jogurta, umalo nisam sleteo s puta kad sam usred blatnog polja spazio nagu devojku, obloženu crnim blatom, kako se spokojno kupa. Ispostavilo se da je to mlada Slovakinja koja je potegla čak do Bugarske kako bi svoj ten ulepšala kupanjem u lekovitom blatu! Samo su plave oči blistale naglašavajući crnilo tela i jedre grudi.
E, vala, svašta čovek može videti po svetu, pomislih vozeći ka Strandži, nacionalnom parku u okolini Malog Trnova.
Viktor Lazić
NE PROPUSTITE
