Vrhovni sud SAD je u petak poništio zakonsko pravo na abortus u Sjedinjenim Državama, vraćajući mogućnost regulisanja postupka državama, od kojih je više od polovine obećalo da će ga zabraniti.
Odluka u slučaju Dobs protiv Ženske zdravstvene organizacije Džeksona eksplicitno poništava istorijski značajan slučaj Rou protiv Vejda iz 1973. godine, koji je garantovao pravo na abortus, pre održivosti fetusa, širom zemlje.
"Ustav ne daje pravo na abortus; Rou i Kejsi su poništeni; a ovlašćenje da reguliše abortus je vraćeno narodu i njihovim izabranim predstavnicima“, napisao je sudija Semjuel Alito za većinu. Odluka je bila 6-3, sa troje liberalnih sudija koji su bili protiv.
Odluka — koja će odmah pokrenuti pojavu "zakona o pokretanju" (trigger laws) u 13 država – bila je očekivana pošto je nacrt verzije procurio u maju. Kako stupi na snagu, vratiće sat 50 godina nazad u životima žena u Sjedinjenim Državama, u strukturama i dobrobiti porodica, koje je stvorio Rou protiv Vejda.
Od ranih 1970ih, stopa braka američkih žena se prepolovila, a njihova diploma se učetvorostručila. Broj žena koje ne rađaju se više nego udvostručio, a broj žena koje se odriču posla jer odgajaju decu je upola manji nego što je bio.
Jednostavnije rečeno: tokom proteklih 50 godina, zbog pristupa legalnom, bezbednom abortusu, žene su bile u mogućnosti da donose odluke koje su promenile njihove živote. Sada kada je Rou poništen, neki od tih izbora i neki od tih životnih puteva možda više neće biti dostupni.
Rou protiv Vejda
Sudski proces Rou protiv Vejda je sudski proces iz 1973. godine pred američkim Vrhovnim sudom, nakon kojeg je u SAD-u legalizovan pobačaj na zahtev iz bilo kog razloga do vremena trudnoće kada fetus može da preživi bez make (obično do 7. meseca).
Nakon 7. meseca pobačaj se dozvoljava, ako je ugrožen život majke. Ovaj sudski proces jedan je od najkontroverznijih u istoriji američkog pravosuđa.
Norma L. Mekorvi (pseudonim Džejn Rou) ostala je trudna 1969. godine. Prijatelji su je savetovali da izjavi da je silovana, jer bi u tom slučaju mogla da abortira.
Kako je taj predlog otpao jer nije bilo policijskog uviđaja, ona se obratila advokaticama Sari Vedington i Lindi Kofi koje su diplomirale na Univerzitetu u Teksasu da joj pomognu da abortira i tužila Vejda, okružnog tužioca Dalasa koji se protivio abortusu.
U to vreme pobačaj je bio zabranjen, osim u posebnim okolnostima. Slučaj je došao do američkog Vrhovnog suda, koji je dozvolio Normi Mekorvi da abortira. Sudije su glasale 7:2.
Vrhovni sud je u svojoj presudi podelio period trajanja trudnoće na tri dela, i u zavisnosti od toga propisao šta države mogu da regulišu u različitim periodima trudnoće:
- Tokom prva tri meseca savezne države ne mogu da zabrane abortus, već odluku o abortusu moraju da ostave trudnoj ženi.
- Tokom druga tri meseca države mogu da zabrane ili regulišu abortus, ukoliko je to potrebno radi očuvanja života trudnice.
- U poslednjem tromesečju trudnoće, države mogu da regulišu ili čak zabrane abortus u interesu očuvanja prenatalnog života, osim ako je abortus neophodan radi očuvanja života majke.
Norma ipak nije pobacila, nego je rodila živo dete i dala ga na usvajanje, ali je zakon ostao na snazi do današnjih dana.
Mekorvi je kasnije promenila mišljenje i zalagala se za promenu presude i tvrdila da abortus povređuje žene.
"Sposobnost da odredite vreme rađanja je stub moderne porodice“, kaže Filip N. Koen, profesor sociologije na Univerzitetu Merilend, koji je u maju u tekstu za Nju ripablik tvrdio da su prava na abortus fundamentalna komponenta demokratije. "Prava na abortus su centralna za napredak žena i deo su paketa samoopredeljenja i autonomije koji su temelj za život žena".
Vajerd navodi da odluka u slučaju Rou protiv Vejda iz januara 1973. nije jedina koja je promenila pristup abortusu u SAD promenio, niti se to dogodilo kao da je neko uključio svetlo.
Pre Roua, odluka je bila na državnim zakonodavnim telima, kao što će biti i ponovo. Krajem 1960ih, 11 država je ukinulo ono što su bile potpune zabrane abortusa kako bi dozvolile povremene izuzetke, nakon pregleda od strane neke vrste medicinskog komiteta, za silovanje ili incest ili za očuvanje života žena. Još važnije, do 1970. godine, Vašington i pet država – Aljaska, Kalifornija, Havaji, Njujork i država Vašington – legalizovali su abortus, kako za svoje stanovnike, tako i za sve žene koje su dovoljno bogate da tamo dođu.
Ono što se dogodilo u tim državama tokom tri godine pre Roua pružilo je ekonomistima i društvenim naučnicima prirodni eksperiment o efektima legalnog pristupa bezbednom abortusu. Očigledno je da je bilo teško doći do Aljaske, Havaja i države Vašington; tamo su uglavnom koristi od legalizacije imali samo njihovi stanovnici. Ali Kalifornija, Njujork i Vašington DC, bili su populacioni centri opsluživani brojnim transportnim pravcima.
Nacionalni podaci iz tog vremena su nepotpuni; Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) počeli su da registruju abortuse 1969. godine, ali je samo oko polovine država učestvovalo. Ti državni podaci pokazuju da su abortusi porasli nakon lokalne legalizacije, a opali nakon što ih je Rou legalizovao širom zemlje. Prirodan zaključak je da su žene u početku hrlile u države u kojima su abortusi bili dostupni, ali to više nisu morale da rade nakon Roua.
Godine 1970, prema podacima CDC-a, Njujork i Kalifornija su činili 80,7 procenata svih legalnih abortusa prijavljenih u SAD — ali je taj procenat pao na 54,5 procenata 1973. godine, nakon što je odluka u slučaju Rou protiv Vejda doneta u januaru.
U analizi podataka države Njujork objavljenih u Žurnalu zdravstvene ekonomije 2013. godine, ekonomisti su procenili da je Njujork činio 84 odsto svih abortusa izvedenih van matične države žene. 1971. godine, na primer, 97 procenata abortusa obavljenih kod stanovnika Mejna, 96 procenata kod stanovnika Floride, a 92 procenata kod stanovnika Teksasa izvršeno je u Njujorku. Ali istraživači su takođe otkrili da je verovatnoća da žene pritupe legalnim abortusima pre Roua bila direktno povezana sa njihovom udaljenošću od Njujorka (ili druge države u kojoj su zakoni protiv abortusa ukinuti ili reformisani). Sa svakih 100 milja od granice Njujorka, pojava abortusa se smanjila za 12 procenata.
Ta istorija pokazuje šta bi moglo da se dogodi sada kada je Rou oboren i abortus ponovo pod kontrolom pojedinačnih država. "Kada Dobs obori Roua, to neće biti povratak u šezdesete godine prošlog veka“, kaže Kejtlin Nouls Majers, ekonomista i profesor na koledžu Midlberi čiji se rad fokusira na podatke o reproduktivnoj politici. "To će biti povratak na taj uski period od 1970. do 1972. O tome govorimo: povratak na ovu nejednakost u pristupu za žene u pola zemlje".
Majers procenjuje da, prema ovom scenariju, svake godine oko 100.000 žena koje žive u državama koje planiraju da uvedu nove zabrane ili ograničenja neće moći da dođu do pružaoca usluga abortusa. Oko 75.000 njih, procenjuje ona, izneće trudnoću do termina. (Ostale će ili pobaciti ili će se možda podvrgnuti abortusu sa lekovima.) "Ova grupa žena je nesrazmerno najsiromašnija od veoma siromašne i već ranjive grupe“, kaže Majers. "Mnoge od njih su već majke. One žive u ometajućim okolnostima. Toliko su kreditno ograničene i siromašne da ne mogu da nađu način da otputuju da bi abortirale. I mnoge od njih kao rezultat toga rađaju.”
Postoji obilje podataka, prikupljenih neposredno pre i posle odluke Roua, kao i decenijama nakon toga, koji nam govore šta će se verovatno dogoditi sledeće. Pre Roua, više žena je umrlo od krvarenja ili infekcije kao posledica nebezbednih abortusa, a nekoliko od inherentnih rizika trudnoće. (Smrtnost majki kod Afroamerikanki se poboljšala za 40 procenata nakon legalizacije, prema istraživanju sprovedenom prošle godine.) Istraživanje koje je objavio Gutmaher institut pre skoro 20 godina pokazalo je da je primarni uticaj Roua bio na javno zdravlje, a ne na demografiju, tj. bio je umeren pad u stopi nataliteta, ali upadljivo smanjenje broja obolelih i umrlih.
Ekonomisti su otkrili da, ako izolujete dostupnost legalnog abortusa od drugih istovremenih događaja, kao što je dostupnost oralnih kontraceptiva, odluka Rou protiv Vejda predstavlja pad od 11 procenata u stopi nataliteta u SAD. To može izgledati kao mali broj, ali je ogroman u kontekstu toga ko bi doživeo ta rođenja: Majers navodi da je posle Roua, broj majki tinejdžerki opao za 34 procenta. A broj tinejdžerskih brakova – takozvanih "sačmarica venčanja" - opao je za 20 procenata.
Ali ono što se dešava posle tog rođenja — posebno mladim ženama i obojenim ženama — najbolje pokazuje svet koji je Rou prepravio. Mogućnost izbora da li i kada da imaju decu ili da se udaju napravila je duboku razliku u ekonomskoj budućnosti žena. Više studija pokazuje da su žene koje su mogle da tempiraju trudnoću češće završile srednju školu i pohađale fakultet; veća je verovatnoća da će zaraditi veše plate; i veća je verovatnoća da će naći bolje plaćen posao. Dok su druge promene izazvane 1970ih poboljšale ekonomske i radne izglede žena, uključujući pažnju na raznolikost u obrazovanju i porast tehnološkog rada, ekonomisti su uvereni da je odluka u slučaju Roua odigrala ulogu.
Zbog toga su bili toliko zabrinuti zbog verovatnoće da Rou bude oboren. Prošlog septembra, 154 ekonomista i istraživača podnelo je dugačak podnesak u slučaju Dobs, sa namerom da dokaže da je pristup legalnom abortusu ključan za ekonomsko zdravlje žena. (U usmenim raspravama, izgleda da je glavni sudija Džon Roberts zanemario podnesak, govoreći advokatu koji ga je predstavio: "Pa, ostavljajući te podatke po strani…")
NE PROPUSTITE
Džejson Lindo, profesor ekonomije na Teksaškom A&M univerzitetu koji je potpisao podnesak (kao što je to uradila i Majers) ističe da neće samo žene patiti od ovog ekonomskog iskakanja. "Velika većina ljudi koji traže abortus već imaju najmanje jedno dete, a mnogi će imati decu u kasnijoj fazi svog života“, kaže on. "Usled toga što njihove majke ne mogu da abortiraju, ova deca će odrastati u siromašnijim domaćinstvima. I postoji veoma velika literatura koja pokazuje da odrastanje u domaćinstvu sa nepovoljnijim položajem dovodi do lošijih ekonomskih ishoda, lošijih obrazovnih rezultata, viših stopa zatvaranja, većeg oslanjanja na programe socijalne podrške.”
Ovo nije samo pretpostavka. Revolucionarni istraživački projekat poznat kao Studija okretanja, koji je započeo 2008. godine, pratio je 1.000 žena tokom pet godina. Sve one su tražile abortus i ili su ga dobile ili su odbijene jer su prešle granicu trudnoće u svojoj državi i potom su se porodile. U poređenju sa ženama koje su abortirale, žene koje nisu mogle da ga urade imale su četiri puta veću verovatnoću da će imati prihod u domaćinstvu ispod granice siromaštva na saveznom nivou; tri puta veću verovatnoću da će biti nezaposlenr; veću verovatnoću da će podneti zahtev za bankrot ili biti deložirane; imale su niže kreditne rezultate i veći dug; i nisu mogle da priušte potrepštine kao što su prevoz i hrana.
Takođe je veća verovatnoća da će biti sa nestabilnim ili nasilnim partnerima i veća je verovatnoća da će živeti kao samohrane majke. A njihova deca — i ona iz neželjene trudnoće i druga rođena pre ili posle — imaju tri puta veću verovatnoću da žive ispod federalne granice siromaštva. "Ishodi za neželjenu decu imaju generacijski uticaj“, kaže Naomi R. Kan, profesor i kodirektor Centra za porodično pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta Virdžinija.
Potencijalna šteta seže dalje od rađanja i odgajanja dece. Klinički sistem koji je narastao nakon Roua, sastavljen od samostalnih kancelarija i ispostava nacionalnih organizacija kao što je Planirano roditeljstvo, čini više od pukog pružanja usluge abortusa. Na mnogim lokacijama, te klinike takođe obezbeđuju da žene dobiju jeftinu zdravstvenu zaštitu: savete o planiranju porodice, skrining raka dojke i raka grlića materice, fizičke preglede. Kako su ograničenja pooštrena, a finansiranje programa planiranja roditeljstva smanjeno, te klinike se zatvaraju. Tokom 2016. godine, ekonomisti su otkrili da kada se putu do najbliže klinike doda 100 milja, za žene je 14 odsto manja verovatnoća da će dobiti papa testove i 18 odsto manje šanse da će dobiti mamografiju.
"Mnoga mesta koja se bave abortusom pružaju čitav niz usluga“, kaže Karen Bendžamin Guko, sociolog i direktor Centra za porodična i demografska istraživanja na Državnom univerzitetu Bouling Grin. "Neke žene jednostavno neće moći da dobiju reproduktivnu negu koja im je potrebna".
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
