Od masakra na Majdanu u Kijevu, koji se i sada pominje tokom komentarisanja rata u Ukrajini i naziva pokušajem državnog udara, prošlo je više od devet godina. Međutim, zbog brojnih kontroverzi, javnost ni danas ne zna šta se tačno dešavalo tih meseci, a naročito one strašne noći 20. februara 2014, kada je na Majdanu izbio masakr. Ja sam sticajem okolnosti bio tamo, u svojoj kancelariji. Svi mi u tom trenutku nismo mogli da dođemo sebi od šoka. Kad smo, posle svega, sišli na ulicu, prizori su bili jezivi. Ljudi na koje je pucala policija mislili su da policija puca na njih gumenim mecima, pa su se zaklanjali poklopcima od kanti za smeće. Tako su išli u smrt. To je bilo strašno!
Ovako se Draško Aćimović, diplomata i ekonomista, nekadašnji počasni konzul Ukrajine u Austriji, predsednik kompanije za finansijsko posredovanje, koji je godinama živeo i radio u Kijevu, priseća događaja na Majdanu 2014. On je imao poslovne kancelarije u samom centru Kijeva, tik uz mesto na kojem su stradali aktivisti koji su tada protestovali protiv tadašnjeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. U razgovoru za Kurir Aćimović je otkrio do sada nepoznate detalje razgovora nekadašnjih predsednika Rusije Borisa Jeljcina i prvog predsednika Ukrajine Leonida Kravčuka o pripadnosti Krima. To mu je svojevremeno lično ispričao predsednik Kravčuk, a kako kaže, detalji razgovora koje je podelio sa čitaocima Kurira zanimali bi sve svetske medije.
Kad god analitičari, i ovde u Srbiji, komentarišu rat u Ukrajini, ne mogu da se ne dotaknu dešavanja iz 2014. na Majdanu. I danas je Evromajdan u kontroverzama. Vi ste tada bili u Kijevu. Šta se tačno dešavalo?
- Bio sam i te noći. U noći kad je bio masakr na Majdanu. Imate moju fotografiju koju sam vam ustupio. Te noći kada su ubijeni ljudi na Majdanu, bilo je jezivo. Neko je prvo počeo da puca na policiju. Do sada još nije utvrđeno ko je pucao, bez obzira na razne teorije zavere, još uvek se ne zna ko je tačno ispalio prvi metak. Tad je policija počela nasumično da puca na ljude koji su sedeli na Majdanu.
Nije bilo slučajno
Da li su oni samo sedeli ili su radili nešto zbog čega je policija morala da reaguje?
- Ne, policija je počela da puca na njih u momentu kad su ubijeni policajci od nekih, navodno, snajperista. Neki snajperisti su pucali na policajce. Policajci su mislili da je neko iz gomile pucao na njih. I tada je nastalo krvoproliće, nastao je masakr.
Samo to veče poginulo je više desetina ljudi. Ukupno se govori o "nebeskoj stotini". Na fotografijama se vide stravične scene, mrtvi ljudi poređani u redovima... Kako ste se vi našli na Majdanu u noći masakra?
- Moja kancelarija je bila pored Majdana. Interesantno je da smo mi svakog dana, dok su trajale demonstracije, sedeli u krugu Majdana u lokalima. Da bi ljudi dobili predstavu, to je kao da Knez Mihailovu ulicu u Beogradu zatvorite s jedne i s druge strane. U tom prostoru su bili šatori. To je jedna tradicija demonstracija u Ukrajini, na platou Majdan, i one su uglavnom, od Narandžaste revolucije 2004, bile plaćene od političara i oligarha. Služile su u cilju biznisa i politike. Te 2014. jesu bili protesti, ali je grad je živeo normalno. Mi smo svi normalno išli na posao i radili, samo je taj deo bio zatvoren.
Ali u svetskoj javnosti je prikazivano da ništa nije bilo normalno. Tako smo makar bili informisani.
- Da, baš tako. Uvek su bile televizijske kamere i predstavljali su se nemiri. Na primer, zapale se gume, bude puno dima, pa se predstavlja kao nekakav veliki eksces. Videlo se da cela priča vodi prema nečemu planski, ali niko nije mogao da pomisli da će doći do takve tragedije kakvoj svedočimo danas.
Da li je sve to što govorite bilo na jesen 2013. do februara 2014. godine? Navodi su da je u protestima učestvovalo i po 200.000 ljudi. Da li ih je zaista bilo toliko?
- Demonstracije jesu krenule u jesen 2013. godine i bilo je jako, jako mnogo ljudi, ali ne znam tačno koliko. Grad je živeo potpuno normalno, samo se taj deo zatvarao, sve drugo je funkcionisalo bez problema. Bilo je primetno, međutim, da su u toku velika dešavanja. Sve se odvijalo na prostoru od kilometar i po, poznatom kao Kresčatik, čiji je Majdan deo, koji je bio zatvoren.
U tom trenutku su protesti bili protiv ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča jer se protivio da potpiše pristup evrointegracijama?
- "Da" i "protiv" njegovog načina upravljanja zemljom. Ja sam od 2011. do 2016. bio počasni konzul Ukrajine u Austriji, tako da sam prisustvovao s delegacijom Viktora Janukoviča u Beču sastanku sa austrijskim privrednicima, a u momentu dok je sve izgledalo da će Ukrajina ući u tešnju saradnju sa EU. Među privrednicima je bilo mnogo onih koji su želeli da se uspostavi bolja saradnja sa EU i već je bilo oko 150 firmi uključeno u aktivnosti između dve zemlje. Bili su svi ubeđeni da će Ukrajina ići putem ka Evropskoj uniji. Janukovič je izašao na scenu na tom sastanku austrijskih privrednika i rekao da je došlo do određenih problema i najavio je da ima dilemu oko evropskih integracija. Zaista ogroman broj austrijskih privrednika bio je zainteresovan da se ta saradnja uspostavi. Meni je lično, kao počasnom konzulu i kao čoveka koji je proveo veliki deo života u Ukrajini, a i u Austriji, bilo jako drago. Radovao sam se da se pojača privredna aktivnost, ali, nažalost, kad je on odlučio da od toga nema ništa, sve se pretvorilo u veliko razočaranje onih koji su videli Ukrajinu kao deo evropskog partnera.
Rusi odlučili umesto Janukoviča?
Da li je Janukovičeva odluka da odustane od saradnje sa EU doneta pod uticajem Rusije, kao što se navodi?
- To mi je teško reći jer je ta njegova odluka prvenstveno bila začuđujuća. On je, iako ruski orijentisan, imao pozitivan odnos prema EU. Možda je još jedan interesantan detalj, oni su interno nudili Rusiji da se napravi Kerčanski most (Krimski most), ali Rusija nije bila zainteresovana u tom trenutku. Po svemu tome, vidi se da su mnoge stvari bile planirane dugo pre nego što su se desile. Sve je vrlo čudno i nama običnim ljudima je teško da razumemo.
Da se ponovo vratimo na onu noć kad su na Majdanu izginuli ljudi. Da li je dobro predstavljeno javnosti? Koliko je dugo to zaista trajalo? Nekoliko minuta
- Pa i nije. Trajalo je više, ali mi svi od šoka nismo mogli ni da procenimo koliko dugo... Paralelno, imao sam i informacije od saradnika Viktora Janukoviča. Posebno je interesantna informacija od onog dana kad je on otišao iz Kijeva. Jedan od njegovih najbližih saradnika, koji je bio sa njim u kabinetu, rekao mi je da je sva ova priča oko državnog udara jako čudna jer je Janukovič dobio samo jedan telefonski poziv i da nikome ništa od njih koji su bili sa njim u kabinetu nije rekao. Samo se spustio sa obezbeđenjem u auto i otišao u svoju vilu u Mezihiriji, odakle je kasnije prebačen do Moskve. Njegov najbliži savetnik mi je rekao da je i njemu bila čudna ta teza o državnom udaru.
Da li ste ga pitali zašto je njemu čudna i šta je rekao?
- Rekao je: "Mi smo kontrolisali vojsku i službe, policiju. I nije nam niko ušao u prostorije i nema nijednog segmenta državnog udara. Niko nije probio u državnu instituciju." Da. U teoriji, da. Ali u praksi? Pa ni u praksi. Ako država, predsednik kontroliše sve, to nije državni udar.
Oni koji kažu da jeste bio državni udar, pozivaju se da su demokratski izabranog predsednika hteli pobunom da smene.
- Da, ali sam njegov odlazak pokazuje da nije nasilno smenjen, nego da je otišao.
Ali šta kažete na navode da je pucano na njegov automobil, zar to nije nasilje?
- To su sve priče... Ne znam. Ali ako me pitate šta je istina, istina je da su oni kontrolisali sve službe. Iz njegovog kabineta mi je to potvrđeno. Kontrolisali su i policiju, i vojsku, i službe, i niko im nije kročio u kancelariju. I on sam ništa nije rekao zašto odlazi iz Kijeva. Najbližim saradnicima u kabinetu nije reč rekao, već je izašao posle tog telefonskog poziva i nije se vratio. Svi oni su bili tu i ostali su bez objašnjenja. Sve je to deo globalne igre i malo ko zna pravu istinu. A šta je bilo sa njegovom imovinom, novcem? Da bi ljudi shvatili, tih dana su kamioni sa Janukovičevim novcem, dakle, kamioni puni keša, išli na aerodrom, a zatim teretnim avionima ka Rusiji da ga čekaju. On je napravio jedan veliki paralelni sistem plaćanja unutar Ukrajine, koji je obezbeđivao ogroman keš. Veliku količinu novca, za koji je optužen da je stečen korupcijom i kriminalnom. On ga je čuvao u svom skladištu.
I gde je novac završio?
- Janukoviča su prebacili helikopterom i na kraju je stigao u Rusiju, a kamioni prepuni novca su otišli na aerodrom i teretnim avionima je novac takođe prebačen.
Mislite da je taj novac i došao do njega?
- Da, da, da. Pa bez sumnje. Otišao je za njim u Rusiju. Janukovič nije verovao bankama i zato je napravio takav paralelni sistem enormnog funkcionisanja i cirkulisanja keša. I tako je taj keš morao i da nosi sa sobom, fizički ga je držao u skladištima, fizički ga je poneo. U suštini, za njega je to i bilo dobro jer, da je ostao u Kijevu u bankama, on bi ostao bez tih para.
I da li je to stvarni deo priče? Ima raznih verzija.
- Da. To je stvarni deo priče, istina iz njegovog kabineta, koju sam lično čuo od upućenih ljudi, njegovih saradnika! Sve su druge teorije nešto što drugi žele da predstave.
U demonstracijama je učestvovao i Vitalij Kličko, nekadašnji bokser, sada gradonačelnik Kijeva. Vi ga poznajete, vidite se zajedno i na fotografijama koje ste nam ustupili. Šta je interesantno što se njega tiče? U političkom smislu.
- Da, možda je interesantna priča o poznatim Beograđanima u Kijevu pred rat. Sa Kličkom smo se upoznali u "Cigarnom klubu" koji je osnovao Beograđanin Milan Pajević, uspešan poslovni čovek, koji je od kluba napravio mesto okupljanja ličnosti iz vrha politike, biznisa, umetnosti Kijeva u to vreme. Sve naše diplomate, naši ambasadori iz ovog našeg regiona, Srbije, Crne Gore, BiH i Hrvatske - mi smo se skupljali u kultnim restoranima Kijeva, restoranu "011" i kasnije "Beogradu". Posebno je restoran "011" godinama bio mesto gde se morao naručivati sto danima unapred i koji je bio mesto okupljanja ne samo svih ljudi iz našeg regiona koji su živeli i radili u Kijevu već i omiljeno mesto Kijevljana, posebno u letnjim danima jer je ima veliku fontanu i baštu za goste. Pred izbore za predsednika, kad je Petro Porošenko izabran, tvrdio sam da Kličko neće biti predsednik Ukrajine. Mada su svi mislili da hoće i stvarana je takva slika jer je Kličko bio popularan i omiljen za razliku od Porošenka.
Kličko bio slabiji od Porošenka
A zašto ste vi mislili drugačije? Da li ste prognozirali ili ste imali informacije?
- Imao sam informacije. Kličko, po svom mentalnom sklopu, nije u stanju da uradi sve ono što je Porošenko mogao. Porošenko, koji nema nikakvu empatiju ni prema čemu, bio je izabran za tu ulogu.
A Kličko?
- Kličko je sportista, pravi borac, patriota za svoju državu i on nije mogao da preuzme državu jer se znalo kakvi su izazovi i do kakvih problema će doći, ali je prihvatio da bude gradonačelnik Kijeva, iako je tu naišao na mnoge, njegovim terminom rečeno, "udare ispod pojasa".
Aktuelni predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je svoju kampanju bazirao na promociji mira. Narodu je obećavao mir. Pobedio je sa ogromnih 74 odsto. Mir u Ukrajini se, nažalost, nije zadržao. Šta je učinio da se dogodi sasvim suprotno, rat, razaranje zemlje, opšta neizvesnost?
- Sasvim iskreno govoreći, to je za mene najveća zagonetka i tragedija. Zelenski je odneo ubedljivu pobedu. Njega često nazivaju glumcem, ali on je pravnik. Napravio je veliki profit kroz glumu, postao je ekstremno popularan na prostoru Ukrajine i Rusije. Svuda su ga cenili. On je žrtvovao život velike zvezde i ušao je u politiku. U početku je radio na velikoj digitalizaciji države, ja sam to dosta pozitivno komentarisao u njihovim medijima jer je to dalo svima nadu da će Ukrajina ući među prve tri savremeno digitalizovane države sveta. Međutim, nažalost, gledamo veliku ratnu tragediju...
Šta mislite kako će proći na izborima 2024. godine i kako bi se oni uopšte održali dok je rat?
- Ako se rat nastavi, naravno da neće ni biti izbora. I neće biti ni promena.
To znači da bi on bio vršilac dužnosti predsednika države i vrhovni komandant oružanih snaga Ukrajine?
- Da. Baš to. I kao vrhovni komandant on se pokazao kao vrlo hrabar čovek. I zaista ima neverovatnu podršku naroda i ujedinio je Ukrajinu kao niko dosad. Postoji mogućnost da se shvati na koju opciju se ide u ovom ratu. Treba obratiti pažnju na jedan signal. Ako se u skorije vreme pojavi neka politička grupa u Ukrajini, to će značiti da se traži zamrznuti konflikt između Rusije i Ukrajine da bi se rat prekinuo. To se diriguje iz raznih centara moći. Sad treba videti da li će se pojaviti. Sada je evidentno da je prisutna ogromna mržnja ljudi u Ukrajini prema Rusiji i bojim se da će to ostati večna mržnja.
S druge strane, svoje opravdanje za invaziju Rusija nalazi u tome što kažu da je rusko stanovništvo u Ukrajini bilo potlačeno, nisu imali uslove, zabranjivano im je da govore ruskim jezikom... Da li su te tvrdnje ispravne? Pitam vas kao nekoga ko je u Ukrajini živeo, radio, doktorirao, predavao i imao zaposlene u svakom delu zemlje.
- Pa zavisi gde i u kojoj meri. Ipak, nije to baš tačno.
Mada, ako gledamo oblast Donbasa...
- Kada se u Ukrajini pre rata govorilo o Donjecku, asocijacija je bila da su ljudi iz tog grada bili nejednostavni, tačnije vrlo opasni. Tamo su bile jake organizovane grupe.
Ima li to veze sa nacističkim pokretima, kao što tvrde Rusi?
- Ne.
Ali zašto onda Ruska Federacija navodi razlog za otpočinjanje rata "demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine"?
- To su govorili na početku, sad više ne govore.
Ali zašto su govorili na početku? Da li su bili u pravu, je li bilo nacističkih grupa u Donbasu? Ne može se ni sasvim odbaciti ta činjenica...
- Evo dva momenta koji pobijaju tu tvrdnju Rusije. Prvi je - na izborima Zelenskog za parlament nije prošla cenzus nijedna radikalna partija. Dakle, o kakvoj snazi mi pričamo? Broj dva - ta teorija o denacifikaciji - Rusi su zarobili ceo Azovski puk i pustili su ih. Pa ako su oni bili toliki nacisti, što su ih pustili?!
Da li je bilo nacista
Pa to bi bilo i moje pitanje. Zašto su pušteni ako su u javnosti percipirani kao opasna nacistička grupacija?
- Ako su ih pustili, znači da nisu bili takvi.
Poznavali ste i prvog predsednika Ukrajine Leonida Kravčuka. Kakav je on bio?
- Leonid Kravčuk mi je bio prijatelj, učio sam od njega, zahvalan sam mu. On je bio čovek koji je umeo da nađe zajednički jezik i s nepomirenima, zvali su ga "čovek koji hoda između kapljica kiše". Izvrstan diplomata. Govorio mi je: "Diplomatija nije sprint. Diplomatija je maraton." Imali smo i kancelarije naše kompanije u njegovom prostoru u ministarstvu za vanredne situacije. On je ispričao kako se o Krimu dogovorio s Borisom Jeljcinom. Govorio mi je o detaljima.
Šta vam je ispričao? Kako je Ukrajina dobila Krim?
- To je bilo '91. godine, kada je vršena raspodela i kada se Ukrajina osamostalila od Sovjetskog Saveza. Kravčuk mi je ispričao: "Jeljcin i ja smo se šetali... I ja sam polako počeo priču o pripadnosti Krimu. I polako, vrlo pažljivo sam počeo pitanje oko Krima, a Jeljcin je, i na moje iznenađenje, odmah rekao: "Nije problem, zadržite vi Krim." Leonid je ostao iznenađen, mislio je da će taj deo biti mnogo teži.
Otkud vi u Ukrajini i kako ste se pozicionirali u te visoke političke krugove tamo?
- U Ukrajinu sam došao dok je predsednik bio Kučma. Tada smo i registrovali kompaniju. Moj je zadatak bio da osiguranje prebacimo u legalne tokove i uradimo standardizaciju po evropskim zakonima. To je bilo jako teško u takvoj zemlji. Teško je bilo i objasniti da će, ako se sve uvrsti u zakon i legalizuje, kontroverzni vlasnici banaka i osiguranja u to vrijeme imati profit veći nego do tada. To je bilo kao da šverceru cigareta kažete: "Hajde, otvori kiosk i zarađivaćeš više nego pre." Malo nam je ko verovao. Ukrajinska služba je 24 sata motrila na nas. Pratila nas je, nismo mogli da koristimo svoja sredstva, sve smo morali koristiti njihovo, njihove telefone, njihove stanove, hotele... Ulazili su nam u kompjutere, ulazili sa oružjem u kancelarije. Taj period nije bio lagan. Ali napravili smo vodeću kompaniju za finansijsko posredovanje, sa 35.000 zaposlenih u 11 država istočne Evrope, u kojoj je Ukrajina bila najveći projekat.
Tokom godina sarađivao sam sa kompanijama iz mnogih zemalja, ali moram da kažem da su Amerikanci najbolji partneri kad je reč o svim progresivnim poslovnim metodama i uvek razmišljaju nekoliko koraka unapred. I to daleko iznad svih.
S tim referencama možete govoriti i o svetskoj ekonomskoj krizi, koja je u toku. Interesantno je i da ste studirali na istom fakultetu koji je pohađala i predsednica MMF. Kako možete da predvidite sada ekonomske promene, da li je pred nama majka svih recesija?
- Ja tu imam jednu drugu teoriju. Ako smo do '71. godine imali zlatnu podlogu za novac, imali smo određenu količinu novca koji je cirkulisao u svetu. Zlato je bilo podloga za to. Sada imamo jednu ogromnu količinu odštampanog novca, koja se meri u hiljadama puta većem obimu. Imali smo pandemiju, imamo veliki rat i mi ne možemo više koristiti iste stare ekonomske termine. To želim da podvučem. Stagnacija, inflacija, recesija, sve su to termini iz nekog prošlog vremena.
Nego?
- Hajde da uporedimo ekonomiju sa stomatologijom. Ako ste imali period kad je zlatni zub bio osnov stomatologije, a sada imate cirkonijum, keramiku, implantate... Pa ne možete više koristiti zlatni zub kao osnovu za taj deo, nego koristite nove materijale, novu terminologiju. Morate koristite i nove termine u ekonomiji. Poremećeni su ekonomski tokovi. Na primer, tzv. stres test banaka u Evropi, koji obuhvata 57 banaka, svaku sa kapitalom većim od 30 milijardi evra i još indirektno 42 banke sa manjim kapitalom, što čini 75 odsto sve imovine banaka u EU, trebalo je biti urađen prošle godine. Da je on završen, mi bismo bili u boljoj situaciji, ali nije zbog korone... Ove godine do kraja jula će trajati kontrolni stres banaka. Mi, dakle, uopšte ne znamo šta se dešava u većini banaka. Mislim da je veća kriza nego što se govori. Vreme je da neki novi, mladi, vrhunski ekonomisti počnu da prilagođavaju, reaguju i definišu promene u ekonomiji na način koji odgovara ovom vremenu. Niko više ne koristi crnobele televizore, pa tako ni ekonomija više nije crno-bela.
Da li to treba da zastrašuje sve nas i u Srbiji? Da li su više ugroženi oni koji imaju dosta novca ili oni koji nemaju? Pogodiće i jedne i druge. Oni koji imaju novca, njima postaje nesiguran u šta god da ulože.
- One koji nemaju novac ubijaju ova poskupljenja. I ljudi to baš nazivaju i vide kao poskupljenje, ne kao inflaciju. Njih statistika i teorija ne zanimaju.
O sankcijama Rusiji
Srbija ne sedi na dve stolice, Srbija je most koji spaja
Godinu dana Srbija odoleva da usaglasi spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU, prvenstveno kada je reč o uvođenju sankcija Rusiji. Mnogo puta smo čuli da to ne može dugo da se izbegava. Da li se polako približava trenutak kada će naši vitalni nacionalni interesi diktirati uvođenje sankcija Rusiji?
- Srbija je izabrana da bude most. Pogrešna je definicija da Srbija sedi na dve stolice. Srbija je most. Srbija povezuje sve. Srbiji je dozvoljeno da bude most, kao što je Turska most, kao što je i Mađarska most. Uvek morate ostaviti nekakav koridor u ratnim stanjima. I ta pozicija je povoljna, koliko god da je delikatna i ne baš prihvatljiva za mnoge.
Ako pričate tako figurativno, uvek ima onih kojima taj most odgovara i vide ga konstruktivno kroz ulogu spajanja, prijateljstva, ali ima i onih koji bi da ga ruše. Ko su jedni, ko drugi? I da li je taj most, dakle Srbija, u opasnosti zbog toga?
- Mislim da će biti most dok to budu dozvoljavali. Mislim na svetske globaliste. Srbija je u Evropi, okružena zemljama EU i NATO, tako da je tu sve davno određeno. Amerika preuzima primat nad situacijom u Evropi, a Srbija ima sve bolje odnose sa Amerikom i oni će se još poboljšavati. Srbiji je potrebno više američkih kompanija i njihov dolazak će biti najbolji signal podrške politici mira i ekonomskog razvoja.
(Silvija Slamnig)
NE PROPUSTITE
