Dva najbliža glavna grada na svetu - Beč i Bratislava - nekada su bila povezana tramvajem. Udaljeni šezdesetak kilometara, auto-putem je potrebno manje od sat vremena od jednog do drugog centra, taj put sada je ispunjen vetroparkovima sa ogromnim vetrenjačama. Postojao je i najkraći međunarodni let na svetu između ova dva grada - trajao je pet minuta!
Dok se šetam pešačkom zonom, preda mnom se mimoilaze veštica i svetica. I to bukvalno - časna sestra i devojka duge crvene kose, u crnom odelu, sa nedvosmislenim natpisom na tašni „veštica“. Možda je baš ta slika kombinovane modernosti sa konzervativizmom najbolji opis današnje Slovačke.
Naklonjeni Istoku
Ona nema šta da stremi ka Evropskoj uniji, u njoj je odavno, a nema šta da stremi ni ka Rusiji, jer je ruska šaka i pesnicom i milovanjem decenijama tu ostavila svoj trag. On se i danas oseća, jer je čak polovina stanovništva naklonjena Istoku, kažu da je u Evropi to najveći procenat, posle Srbije. Oseća se podeljenost u vazduhu, vide se ukrajinske zastave na ponekoj instituciji i domu.
Sredinom 19. veka Bratislava, tadašnji Požun, bio je veliki obrazovni centar Evrope, ka kojem su hrlili mnogi Srbi u potrazi za obrazovanjem koje bi, nadali su se, trebalo da preporodi ne samo njihove živote već i život cele Srbije. Pred Licej u kaldrmisanoj ulici, okruženoj fenjerima, stigao sam kasno uveče. Ovaj deo grada je sačuvan autentično, kao što je i bio pre skoro dvesta godina, pa je lako zamisliti Svetozara Miletića, najpoznatijeg srpskog studenta u ovom gradu, kako užurbano korača kaldrmom sa knjigama pod miškom. Mladi srpski studenti imali su i svoja dva društva, a još uvek postoji sačuvana srpska biblioteka sa 400 knjiga iz tog perioda.
Zbog Univerzitetske biblioteke u Bratislavi i stigao sam u ovaj grad. Nedavno su se udruženje Adligat, koje vodim, i ova prestižna biblioteka dogovorili o saradnji, pa sam stigao da pogledam prostor u kojem planiramo zajedničke izložbe. U najlepšem delu starog grada sve vrvi od turista, čak i u sedam ujutru, dok poslednji kamiončići i automobili izlaze iz pešačke zone završavajući dostavu. U zgradi u kojoj je koncert održao Franc List, kako piše na fasadi, dočekao me je sa predstavnicima Arhiva Vojvodine Petar Brežnan, koordinator Multifunkcionalnog kulturnog centra.
Srpske privilegije
U holu biblioteke fotografisao sam nekoliko kamenih ploča okačenih po zidu. To je zgrada starog ugarskog parlamenta, pa je dug niz značajnih prvaka raznih naroda koji su se ovde borili za svoja prava i napredak. Zanet, nisam isprva primetio da slikam ploču na kojoj piše: „U ovoj zgradi bivšeg ugarskog parlamenta srpske privilegije branili su sremskokarlovački mitropolit Stefan Stratimirović i mitropolit srpski Josif Rajačić, veliki prijatelji Slovaka, koji su (...) branili i prava drugih slovenskih naroda ugarske monarhije.“
Zamislite Sremske Karlovce puta deset - to je Bratislava. Prepuna starih zdanja, u velikoj meri sačuvana, a sada i obnovljena, u punom (starom) sjaju... Sem nekoliko ostavljenih namerno sa oronulim fasadama.
- Tokom komunističkog perioda stara zdanja nisu obnavljana. Ostavljena su da propadaju jer su se divne stare zgrade doživljavale kao ostatak buržoazije. Nekoliko oronulih zgrada ostavljeno je da se vidi kako je grad izgledao tokom komunističke vlasti - kaže Kristijan Obšust, moj prijatelj sa kojim sam stigao u Bratislavu, Slovak iz Vojvodine.
Nasred puta rastužio me je znak koji pokazuje koliko je koje mesto na planeti udaljeno od Bratislave. Južni pol - nešto preko četiri hiljade kilometara, Džakarta, u kojoj živi moja supruga - više od deset hiljada. Trenutno su mi pingvini fizički bliži od moje životne saputnice. Život je pun ironije i misterija. U jednom azijskom kafiću, prepunom statua Bude, slika zmajeva i egzotičnih ptica, dotakli smo temu vojvođanskog identiteta. Nikako da odlučimo da li da naručimo slovačko pivo ili koflu, domaću „koka-kolu“ iz sovjetskog vremena, bolju od „koka-kole“. Kad nam se onizak a krupan mladić obrati na čistom srpskom:
- Momci, šta želite da popijete? Ipak, savetujem domaće pivo...
- O, pa divno, otkud to da govoriš srpski - obradovasmo se.
- Srpski ja ne govorim, to je vojvođanski - reče nam, a nije se šalio.
Poreklom je iz Nove Pazove, ali je od 12. godine u Slovačkoj. Kada je čuo da sam iz Beograda, rekao je:
- Da, da, onaj grad nedaleko od Novog Sada...
Kofla ili pivo
Učinilo mi se besmislenim da o ovim temama raspravljam usred Bratislave, a na moju miroljubivost možda su uticale i visoke statue blagonaklonog Bude, pa sam sve okrenuo na šalu: kolač sam rekao da ne želim ako nije vojvođanski, a i kakvo im je to pivo ako nemaju apatinsko...
Na druženje među Budama sa vojvođanskim konobarom uskoro su došli predstavnici slovačke vlade - Iveta Galbova, savetnica premijera tehničke vlade za dijasporu i kulturu (politička situacija je u Slovačkoj tako zapetljana da bi se moglo reći da je ovo tehnička vlada tehničke vlade) i kolega iz ministarstva inostranih poslova, sav zabrinut pošto su grede u slovačkoj ambasadi u Džakarti upravo pojeli termiti, tako da ga je zanimalo moje iskustvo u Indoneziji. Političku situaciju nismo pokušali da raspetljamo, to ostavljamo Slovacima, a našim prijateljima želimo svu sreću u karijerama koje zavise od tako komplikovanog političkog klupka.
Sa pola miliona stanovnika, Bratislava spada u najmanje evropske prestonice. Ali svakog radnog dana u nju nagrne 250.000 duša - za svoju polovinu Bratislava se nadme primajući u sebe radnike iz unutrašnjosti, da bi vikendom odahnula. Sa milion turista godišnje, jedan od najstarijih gradova na svetu sa nalazištem iz neolita, najpoznatiji je kao mesto krunisanja ugarskih kraljeva. U Crkvi Svetog Martina u centru grada kurnisano je osam kraljica i 11 ugarskih kraljeva.
Pored ekcentričnosti, kao što su pokoji ekstremni Vojvođanin među Budama, Bratislava ili „mali-veliki grad“, kako je zovu, poznata je i kao jedini glavni grad koji se graniči sa dve države, po mostu koji podseća na vanzemaljski leteći tanjir, a ima i - pogrešno ime. Naime, kada je Jozef Šafarik proučavao srednjovekovne izvore, pogrešno je skovao termin Bretislav, umesto Braslav. „Nije svaka greška pogrešna“, stara je mudrost koja nije izrečena, ali je poznata. Ime je zvučno i pamtljivo, zvuči slovenski, što je važno s obzirom na to da je do Prvog svetskog rata grad bio sa većinski mađarskim i nemačkim stanovništvom, koje je čak pokušalo da ga proglase slobodnim gradom i izuzmu od Čehoslovačke. Sa njene tvrđave po vedrom danu pogled dopire do Mađarske, ali Slovake više plaše mađarski pogledi uprti ka Slovačkoj. Ponegde, kao u graničnom gradu Komarno, još uvek se osećaju stare slovensko-ugarske napetosti, žal Mađara za nekadašnjom teritorijom, prkos Slovena koji uz brojne muke i žrtve izboriše nezavisnost.
Poseta groblju
Svoju posetu sam završio na najživljem mestu u gradu - starom groblju Kozja kapija. Možda bi se u tome moglo pronaći ironija pošto Bratislava nije baš najživlji grad u Evropi, ali je činjenica da groblja pružaju istorijsku dubinu, da oživljavaju zaboravljenu prošlost, volim da ih posećujem i smatram ih mestima prepunim života, jer su na mali prostor utkana trajanja, životne čežnje i težnje mnogih ljudi. Prostrani park prepun je spomenika iz 17. i 18. veka, što naročito zaprepašćuje Amerikance, mada se takvi spomenici retko mogu videti i u Srbiji. Ljudi koji su gradili Bratislavu, čiji su životi utkani u njene temelje i njen današnji izgled, bili su i Nemci i Mađari, kojih danas veoma malo ima. Tu su i zaboravljeni heroji Drugog svetskog rata, cela jedna plejada profesora, doktora, naučnika. Veličina i izgled spomenika mnogo govore o ljudima, a najviše mi se dopala jedna metalna statua žene u prirodnoj veličini kako sedi na grobu svog muža, ili ljubavnika. Baš tako sedi Bratislava na Dunavu, spokojno očekujući nove posetioce i nove vekove.
Viktor Lazić
