Vrata kinesko-američkih odnosa ne mogu biti ponovo zatvorena sada su ponovo otvorena kazao je predsednik NR Kine Si Đinping prilikom posete SAD. Sastanak dvojice lidera, dve najjače svetske sile, protekao je u tonu visokog diplomatskog uvažavanja, navodi Darko Obradović, iz Centra za strateške analize, u autorskom tekstu za Kurir.
Posetu su obeležili i ljudski momenti, poput onog kada je američki predsednik Bajden pokzao sliku 38 godina mlađeg Sija u San Francisku.
Rezultat sastanka dovjice lidera, u okviru azijsko-pacifičke ekonomske konferencije, ocenjuje se kao miroljubiv uz zaključak „slažemo se da se ne slažemo“. Spornih tema u odnosima dve sile ne manjka. Od pitanja Tajvana, ekonomske bezbednosti i same geostrateške projekcije globalne moći.
Agresija Rusije na Ukrajinu ugrozila je kineske pozicije. Širom sveta su popaljeni alarmi koji su nakon pandemije kovid-19 stajali u tihom režimu. Pitanje Tajvana sigurno predstavlja najveći rizik. I to ne samo vojni već i ekonomski sa globalnim posledicama. Takav sukob doveo bi do ekonomskog haosa. Odvraćanje od vojne agresije na Tajvan i diplomatska dvosmislenost SAD čine se vrlo komplikovanim. Predsednik Bajden izbegava zaključak da je na sceni „novi hladni rat“. Istovremeno svakog dana predsednik Bajden predano radi na kreiranju novih savezništava u indo-pacifičkom regionu. Teško je poverovati da su odnosi dve države u problematičnom stanju samo zbog Tajvana. Invazija u cilju ujedinjenja prema vojnim parametrima čini se vrlo daleko. Prvi razlog je taj što se u potencijalnom sukobu ne radi samo o Tajvanu već se radi o celokupnom regionalnom poretku indo-pacifičkog regiona. Tajvan je tehnološki nezamenljiv subjekt na globalnom nivou. Napad na Tajvan bi u potpunosti promenio političku istoriju 21. veka.
Naredba predsednika NR Kine Sija da očekuje spremnost svoje vojske za invaziju do 2027. nakon ovog sastanka i dalje je na snazi. U slučaju da do invazije dođe to bi se tumačilo kao ozbiljan udarac američkoj strateškoj postavci. U takvom jednom scenariju SAD bi morale da odogovre adekvatno i bez uvijanja. Od njih to očekuju svi od Tokija do Nju Delhija. Vojni sukob bi rezultovao blokadom kineskih ekonomskih koridora, a vrlo moguće i krajem komunističke partije.
Takmičenje dve sile je suštinski geoekonomske a ne vojne prirode. Ekonomska bezbednost je ključ nacionalne bezbednosti. Suštinski se postavlja pitanje kako akteri tumače ekonomsku bezbednost. U pogledu kontrole strateških tačaka nema direktne konfrontacije. Kineski i Američki saveznici i partneri se globalno ne sudaraju, dok istovremeno ekonomska utakmica svakog dana postaje sve oštrija.
Da li je reč o de-riskinkgu (smanjenu rizika) ili razvodu od NR Kine manje je bitno, suštinski ovaj proces se odvija. Ekonomije Evrope i Amerike užurbano rade na podizanju otpornosti kritičnih lanaca snabdevanja retkih minerala. Radi se o stotinama milijardi podsticaja privredi kako bi se izgradila otpornost i autonomnost u pogledu lanaca snabdevanja koji se smatraju kritičnim u prvom redu kapaciteta za proizvodnju rafinisanih komponenti, poluprovodnika i drugih sirovina. Niko ne veruje nikom. Jedina sigurna proizvodnja je ona koja je pod vašom potpunom kontrolom, jedini sigurni lanac snabdevanja je onaj koji ne zavisi od bezbednosti, politike i ekonomije trećih strana. Sve navedeno se naziva ekonomski hladni rat, i nikakve političke formulacije to ne mogu sakriti. Kontrola nad zaštitom odliva naprednih tehnologija svakim danom je sve veća. Dolazimo do faktora geografije. Samo ono što je pod vašom kontrolom u geografskom smislu smatra se bezbednim, a sve ostalo je podložno embargu, sabotaži i redukciji.
Šta očekuju dve strane? U prvom redu biznisi povlače svoj novac iz Kine. Geopolitičke trzavice sa SAD posejale su zrno sumnje u kinesku ekonomiju i potencijal rasta. Pad stranih direktnih investicija iznosi 11,8 milijardi dolara i to je najniži rekord od 1998. Pored toga predviđanja su da će kineski ekonomski rast iznositi 5% sledeće godine što prema izveštajima predstavlja jedan od najviših na svetu. Povlačenje biznisa ne znači nužno i loše mišljenje o domaćinu, više liči kao izbegavanje ruskog scenarija. Upravo zbog toga je kineski pristup delimično promenjen tokom posete Americi. Vidimo da kineski mediji nisu oštro reagovali na ponovljenu konstataciju predsednika Bajdena u pogledu zaključka da predsednika Kine smatra diktatorom. Osim saoštenja Ministarstva spoljnih poslova oštriji odgovori su izostali. Kineska strana želi da predstavi odnos sa Vašingtonom kao takmičarski u okviru međunarodnog partnerstva. U prilog tome ide i stavljanje pitanja Irana na sto. Jasno je da Peking ima polugu pritiska na Teheran. Nešto se mora preduzeti kako bi se ostalo u igri. Ima i onih škola mišljenja koje navode da Peking menja poredak uspostavljen 1948. Put svile kao inicijativa posle 10 godina nije dala očekivane rezultate, a što predstavlja stratešku šansu Amerike. Obe strane su svesne da se bore za globalnu naklonost i podršku. Modeli koje kandiduju idu u prilog tome.
Sastanak je vratio dozu optimizma po pitanju odnosa dve države. Međutim, u tome ne treba preterivati jer su suštinske razlike sve dublje. Kina smatra postojeći poredak opasnim, dok Amerika smatra kineske poteze revizinostičkim. Sklon sam u prognozi da se borbe neće voditi u tajvanskom moreuzu već na ekonomsko-političkim poligonima širom sveta. Jedno od poprišta ovog sukoba predstavlja kontrola i transfer savremenih tehnologija, drugo poprište je Evropa, gde vidimo da se uvode administrativna ograničanje u cilju fer trgovine i investicija iz Pekinga, treći poligon predstavlja Afrika gde je bitka u trouglu Kina-Rusija-Zapad. Problem za Kinu je taj što i Rusija i Zapad nisu srećni što ih vide u Africi. Indija kao velika nepoznanica postupa suprotno ciljevima BRIKS-a. Ekonomski koridor iz Mumbaja preko Bliskog Istoka ide sve do Hamburga. U budućnosti će magičan efekat privlačnosti, odnosno meke moći Džozefa Naja, odrediti preraspodelu snaga. Sastanak ima potencijal da u kratkoročnom smislu promeni dinamiku odnosa. Očekivanja su dvosmerna. Dugoročno gledano ništa neće zaustaviti ekonomsko nadmetanje. U slučaju da Peking utiče na Rusiju i Iran imali bi smo suštinski globalni konsenzus. Na takav način predsednik Si bi poslao poruku celom svetu da je Kina sposobna i spremna da svojim kapacitetom rešava globalne krize i izazove.
Darko Obradović
NE PROPUSTITE
