Na današnji dan obeležava se 29 godina od „Proboja koridora“, vojne akcije kojom je prekinuta 42 dana duga kopneno-vazdušna blokada zapadnog dela Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Odluka o proboju Koridora doneta je 18. juna 1992. godine da bi se odblokirao zapadni deo Republike Srpske, gde je u okruženju bilo oko milion i po stanovnika. Direktan povod za akciju „Koridor života“ bila je smrt 12 beba u banjalučkom porodilištu zbog nedostatka kiseonika.
Povoljna okolnost za komandante srpskih snaga, bila je ta što su borci bili iskusni i spremni za izvršenje postavljenog zadatka. Samu neodlučnost oko probijanja koridora iako su svi bili za, a koja je pravila problem bilo je to što se nije moglo odlučiti kojim pravcem krenuti, kojim snagama, kako da se krene u izvršenje zadatka – što je prekinuo sam general Momir Talić komandant 1.KK VRS koji je odlučio da se preko Trebave, najkraćim putem do Vidovdana probije koridor i uspostavi veza sa istočnim delom RS i dalje sa Srbijom.
Operacija “ Koridor-92″ bila je napadna operacija za proboj iz operativnog okruženja. U pripremi operacije odlučeno je da se pod hitno odseku i uklone snage HV i HVO i spreči zauzimanje grada Doboja. Operacija je izvođena u tri etape:
Prva etapa operacije predviđala je da se bočnim udarom izvrši proboj iz operativnog okruženja i spoji sa snagama Istočno bosanskog korpusa ( IBK) u širem rejonu Modriče. Dok se predviđalo da se sa snagama u napadu izbije na liniju Modriča-Pećnik-Derventa.
Druga etapa predviđala je izbijanje na reku Savu na odseku ušće Bosne-Velika Brusnica-Bijelo Brdo. Sa ostalim snagama trebalo je odsutno braniti teslićki i Ozrenski deo fronta, osigurati se iz pravca Gradačca i Gračanice i ojačati odbranu snaga IBK prema Orašju.
Treća etapa predviđala je oslobađanje Bosanskog Broda i okoline i potpuno izbijanje na prirodnu i državnu granicu Republike Srpske sa Hrvatskom na Savi.
Planirano vreme trajanja operacije predviđalo je početak u 7 časova 24. juna 1992. godine i završetak 20. avgusta 1992. godine. Po etapama predviđeno je bilo da prva etapa traje od 24. juna da 5. jula, druga etapa od 5. jula do 20. jula i treća etapa od 20. jula do 20. avgusta 1992. godine.
Značajnu ulogu u operaciji "Koridor" imala je i Brigada Milicije RSK
„S ciljem osvajanja strateške komunikacije koja spaja Krajinu sa Semberijom i Srbijom Specijalna jedinica MUP Republike Srpska Krajina, odnosno, tadašnji ministar MUP RSK, Milan Martić, obavestio je komandanta 1. Krajiškog korpusa VRS, generala Momira Talića (telegramom str. pov. 78-1) kako je formirao dobrovoljačku jedinicu od oko 800 ljudi, iz sastava MUP RSK, za proboj „koridora“ te kako je spreman uputi je u sastav 1. KK. Zatražio je lokaciju na koju može dovesti ljude. Odgovorio mu je general Momir Talić (telegramom strogo pov. 502-5) 10. juna 1992. godine: „spreman sam da prihvatim jedinicu od 10. juna 1992. godine na poligonu Manjača“. Milan Martić je iz RSK krenuo sa 780 dobrovoljaca, tajno (zbog UNPROFOR), u civilnim odelima, a potom su se presvukli po prelasku na područje RS. Oružje i ostala oprema su preveženi u buradima s duplim dnom. Gore je bila nafta, a ispod oružje i oprema. Ta jedinica je 10. juna 1992. godine stigla na Manjaču. Posle organizovanja izvršila je marš pravcem Banja Luka – Prnjavor – Stanari – Rudanka i razmestila se u industrijskom delu na prilazu Doboju. Već 15. i 16. juna su pokušali napad na Cer i Foču. Sa „koridora“ jedinica je povučena i vraćena u RSK 17. jula 1992. godine, posle zauzimanja Svilaja i izbijanjem na reku Savu jedinica 1. KK.
Komandant lpbr (lake pešadijske brigade) MUP RSK, bio je major Milivoje Rašuo , Komandir 1. Dalmatinske čete, milicioner Milorad Cvijanović,
Komandir 2. Dalmatinske čete, poručnik Stevan Subotić,
Komandir 3. Dalmatinske čete, milicioner Milan Lakić,
Komandir 4. Dalmatinske čete na BRDM-2, milicioner Milan Atlija,
Komandir Kordunaške čete, kapetan Nikola Torbica
Komandir Banijske čete, inspektor Milan Karanović,
Komandir Ličke čete, Marko Mrkić,
Komandir Zapadnoslavonske čete, inspektor Krste Žarković, zamenik kapetan Zoran Brkić.
«Kao što je navedeno, prvi okršaji između srpskih snaga i HV (HVO) počeli su još 2. maja 1992. godine. Međutim,prva borbena dejstva 1. KK ne izvodi na svojoj teritoriji, već prelazi na područje Operativne grupe „Doboj“ (OG „Doboj“) koja se, izgubivši vezu sa IBK, samoincijativno stavila na raspolaganje odnosno pretpočinila 1. KK. O pretpočinjavanju OG „Doboja“, 1. KK uopšte nije postojala nikakva naredba.Jednostavno, na referisanju komandant OG „Doboj“ pukovnik Milivoje Simić, na pitanje čiji je, odgovorio je: „Talićev sam“, a general Talić je odgovorio: „Prihvatam“! U tom periodu muslimanska vojska još nije bila dobro organizovana, međutim HVO je bio izuzetno dobro organizovan i masovno je bio popunjavan jedinicama, i starešinama i vojnicima iz Hrvatske, a naročito povratnicima iz Vukovara, prekaljenim borcima, zatim sa okučanskog dela ratišta, pa čak i Hrvatima iz Kninske krajine. U tom momentu front u RSK je bio umiren dolaskom UNPROFOR-a. Hrvati su Derventu faktički bili uzeli, i granica razdvajanja je bila na reci Usora. Bili su u Kotorskom, Johovcu, Ceru, stigli su skoro do Podnovlja i do Rudanke. Rudanka je još bila srpska. To je bio klin. S druge strane, hrvatske snage stigle su do ušća reke Usore u Bosnu i do ušća Spreče u Bosnu, tako da je grad Doboj ostao u jednom poluokruženju i nedostajao je samo jedan pomak da se hrvatske snage spoje dolinom reke Bosne i da sve bude izgubljeno. Zbog toga je prvo trebalo otkloniti opasnost od Doboja, u čemu je odmah po svom dolasku učestvovala specijalna brigada MUP RSK, jer RSK u to vreme nije smela da ima vojsku.
Specijalna brigada MUP RSK mnogo je pomogla OG (Operativna grupa) Doboj u odbrani, međutim, neku operaciju bez jače tehnike sami nisu mogli da obave. Pokušaj ove brigade 12. maja 1992. godine da probije položaje neprijatelja kod Cera nije uspeo.Kasnije je formirana Taktička grupa (TG) pod komandom pukovnika (kasnije generala) Mile Novakovića i načelnikom štaba pukovnikom (kasnije generala) Novicom Simićem. Nešto kasnije specijalna brigada, potpomognuta Osinjskom brigadom VRS i jurišnim bataljonom VRS „Vukovi sa Vučijaka“, probiće položaje neprijatelja kod Cera. Problem kod srpske vojske su bile jedinice koje su se upravo formirale na području dela Posavine koje su Srbi kontrolisali, kao što su bile Krnjinska, Osinjska, Vučijačka brigada. One su bile dosta neopremljene, slabog kadrovskog sastava, bez starešinskog sastava. Tako da se sve na tom području svelo na 327. mtbr (kasnije preimenovanoj u 27. Derventsku mtbr). Ona je veoma dobro organizovala Prnjavor i deo Dervente, koju je neprijatelj rekom Ukrinom odsekao. Pola grada je bilo u srpskim rukama, a pola u rukama Hrvata i muslimana. To je ranije bila i granica između 5. i 17. Korpusa JNA, ali to nije predstavljao problem da Komanda 1. KK uoči značaj tog prostora. Da se 1. KK nije toliko zadržao u zapadnoj Slavoniji, mogao je blagovremeno izaći na Savu kod Broda, ovako je morao da vodi borbe oko Bijelog i Babinog brda i oko Broda. Ali pošto je Korpus bio angažovan, nije se moglo i to „odraditi“. Kraj aprila – početak maja bio je period pripreme za operaciju „Koridor-92“, proširenje i oslobađanje tog dela teritorije. Nakon što je Modriča po drugi put pala u ruke neprijatelja, Vučijačka brigada je držala veoma mali mostobran na Bosni, i njoj se mora odati posebno priznanje, na tome što je taj mostobran i zadržala, jer je on kasnije poslužio za pottizanje drugih ciljeva tokom operacije Koridor. Ipak, 327. mtbr je bila okosnica, dobro opremljena, sa dobrim starešinskim kadrom. Ali je problem nastao u brigadi 19. maja 1992. godine, kad se deo starešina izvukao i otišao za SRJ, a mnogo formacijskih mesta u brigadi je ostalo upražnjeno. Poslednji transportni avion sa Mahovljana za SRJ poleteo je tog dana. Srpske snage iz RSK koje je činila specijalna brigada MUP Krajine, bile su raspoređene u širem rejonu Rudanke i Stanova, te su odmah po raspoređivanju bile gađane iz minobacača. Primenjujući određena lukavstva, srpske snage iz RSK, su uspele da na teritoriju RS tačnije u rejon planine Manjača, a posle i u Doboj prebace određen broj teške tehnike, kao i nekoliko helikoptera. Naročito je značajno bilo to što je uspešno prebačen deo artiljerije, koja će dobro doći tokom samog izvođenja operacije. Činjenica da je brigada iz RSK upotrebljavana zajedno sa jurišnim bataljonom „Vukovi sa Vučijaka“, govori o borbenoj vrednosti te jedinice.
Brigada je zajedno sa jurišnim bataljonom „Vukovi sa Vučijaka“ 12. maja pokušala da ovlada objektom Cer i bočnim dejstvom da preseče sela Kotorsko, Foču i ostala, i samim tim da preseče i neprijateljske snage, međutim, zbog raskvašenog terena, jakog otpora neprijatelja i pretrpljenih sopstvenih gubitaka nije uspela.
Već sutradan nakon što je 1. okbr VRS, uz snažnu artiljerijsku pripremu, pružila podršku brigadi iz RSK i jurišnom bataljonu „Vukovi sa Vučijaka“, zadatak je izvršen. Samim tim proširena je operacijska osnovica i snage neprijatelja su odbačene od Doboja, čime je zaustavljen pokušaj neprijatelja da se spoji kod Doboja. Da neprijatelj nije odbačen od Doboja uspešnom akcijom srpskih snaga, verovatno bi srpska vojska bila u znatno nepovoljnijem taktičkom, a može se reći zasigurno i strategijsko-operativnom položaju.
Mesta kao što su Doboj, Šamac i Miloševac do Garevca nikada nisu bili u rukama neprijatelja. Prostor od Šamca i Miloševaca do Garevca odigrao je važnu ulogu. Šamac i odbrana Šamca i jedinice iz tog kraja, posebno Miloševca, mnogo su doprinele lakšem probijanju položaja neprijatelja, nakon forsiranja Bosne i oslobađanja Modriče i Odžaka.
U operciji «Koridor -92 ukupno je angažovano 1.200 milicionera RSK. Od čega je poginulo njih 31, a ranjen 84 pripadnika Milicije RSK.
NAPOMENA: U izradi teksta korištena je knjiga Danko Borojević i Dragi Ivić u knjizi Vojska Republike Srpske 12.maj 1992-31.decembar 2005.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
