BEOGRAD - Gledali smo i gore scene od onih koje su viđene pre, tokom i posle 145. večitog derbija. Ubistvo Ace Radovića na 113. derbiju 1999. godine, divljanje u Đenovi u oktobru 2010. godine ili desetine ubistava u navijačkim tučama u danima kada se ne igraju utakmice (Ivan Perović, Bojan Majić, Dejan Dimitrijević, Petar Sedlak...), samo su najdrastičniji primeri ponašanja onih koji sebe pogrešno zovu navijačima.
Kada je u subotu uveče prostrujala, tada neproverena, informacija da je jedan od navijača preminuo od posledica tuče, gotovo da se niko nije iznenadio. Zato su subotnja dešavanja možda i poslednja opomena svim zainteresovanim stranama da preduzmu nešto i spreče eventualne smrtne ishode na nekom od narednih duela Crvene zvezde i Partizana.
Huligani su odlučili da budu u centru pažnje u subotu i potpuno su uspeli u tome. Dan je krenuo informacijama o sukobu navijača kod Umke. U klasičnoj sačekuši navijači Crvene zvezde, znatno brojniji i dobro naoružani, napali su poznatu Partizanovu navijačku grupu "Hed Hanters" iz Obrenovca. U borbi za zastavu polupano je nekoliko glava, pa je bespremetno govoriti o materijalnoj šteti, polupanim automobilima i autobusima. Pitamo se samo, kakav je to mentalni sklop osobe kojoj je parče krpe bitnije od ljudskog života? Slično se desilo i u Brčkom, i ko zna gde još.
A šta tek reći o sukobu navijača istog kluba? Koliko vrede te privilegije koje donosi vlast na "šipci" pa u toj borbi između "Alkatraza" i "Zabranjenih" vlada čuveno pravilo da "cilj opravdava sredstva". Nažalost, jedan mladi život je ugašen (Ivan Perović), ali ni to nije prekinulo međusobnu mržnju navijača Partizana.
Paljenje južne tribine na stadionu "Marakana" nije novost za one koji redovno prate utakmice večitih. "Grobari" su u nekoliko navrata prethodnih godina i decenija umeli da se ogreju na jugu, ali isto tako su i "Delije" pre četiri godine na stadionu Partizana zapalile severnu tribinu.
Mogli bismo navijačke grehe iz prošlosti da nabrajamo do sutra, ali se nadamo da će lista budućih incidenata biti kratka. A za to je potrebna radikalna reakcija nadležnih organa.
Jasno je i pticama na grani da su klubovi nesposobni da se obračunaju sa "mangupima iz svojih redova". Neoglašavanje predsednika Partizana Dragana Đurića posle skidanja trake Marku Šćepoviću, ili neverovatna izjava predsednika Crvene zvezde Dragana Džajića da su navijači tražili od igrača da se skinu i daju dresove kao poklon, a ne zbog nezadovoljstva, jasan su pokazatelj da Crvena zvezda i Partizan neće i ne mogu da reše ovaj problem. Možda je rešenje da se posle nereda koji naprave navijači određenog kluba kazne i čelnici tog kluba, kako bi im savest proradila.
Jasno je i da mediji moraju da odigraju ulogu u normalizaciji društva. Isti ti navijači koji su u subotu divljali po ulicama ili na stadionu Crvene zvezde, samo koji dan ranije su dizani u nebesa zbog atmosfere koju su pravili protiv Nantera ili Panatinaikosa u košarkaškoj Evroligi. Možda bi mogao da se primeni recept medija iz nekih zapadnih zemalja koji potpuno ignorišu navijače kada naprave "atmosferu za pamćenje".
Jasno je dakle da je najveća odgovornost na državi. Prvi korak je da se u praksi striktno sprovodi Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Potpuno je neprihvatljivo da se slobodno šetaju viđeniji navijači koji sa sobom "nose" na desetine krivičnih prijava. Potpuno je neprihvatljivo da se skoro na svakoj utakmici pale baklje, a da niko zbog toga ne bude procesuiran na osnovu slova zakona. Utrčavanje na teren je najstrože kažnjivo na Zapadu, ovde se navijačima pomaže da se vrate na tribinu.
Rešavanje ovog problema nije skretanje sa bitnih tema (Kosovo, izbori, ekonomija...), niti bi trebalo da bude "vruć krompir" koji političari prebacuju jedan do drugoga. Ovakvo stanje je neizdrživo i preti da preraste u nešto odakle povratka, bojimo se, neće biti.
Uloga države je ogromna, odgovornost još veća, zato se uzdamo da u Srbiji postoji "Margaret Tačer", odnosno osoba koja će rešiti pitanje huliganizma u Srbiji.
Problem sa huliganima u Engleskoj, kolevci fudbala, kulminirao je sredinom 80-tih godina prošlog veka, a kap koja je prelila čašu bila je tragedija na Hejselu 29. maja 1985. godine kada je poginulo 39 navijača. "Čelična ledi" Margaret Tačer je shvatila da država treba nešto da uradi i tu je ona odigrala najbitniju ulogu. Založila se za najstrožije moguće kazne i efikasne sudove. Huligani su bez pardona završavali u zatvoru, mnogima je zabranjen odlazak u inostranstvo, veliki broj je morao da se u vreme utakmica javi u policijsku stanicu, uvedene su navijačke identifikacione karte... Dugogodišnja borba protiv takvog ponašanja dala je rezultat i poslednjih desetak godina ni na engleskim stadionima ni sa engleskim navijačima van zemlje nema većih problema, tek po koji sporadični. A stadioni su puni onih koji vole svoj klub i vole fudbal. Dokaz da se može kad se hoće, kad postoje pravi ljudi na pravim mestima, spremni da samo primene ono što im zakon dozvoljava.Dejan Ignjatović, urednik sportske rubrike portala Kurira
