Svet je u doba korone sa velikom pažnjom pratio serijal Poseldnji ples posvećen karijeri Majkla Džordana i tutlama NBA šampiona koje je ovaj košarkaš u dresu Čikago Bulsa osvajao šest puta.
Ipak postoje detalji koji nisu prikazani u serijalu, a ovo eje priča o njima
Razmišljanja o slavi
Čikaški San Tajms je 1989., dve godine pre nego što će Džordan prvi put osvojiti NBA trofej, objavio priču o njegovoj megapopularnosti. Tada je Džordan reporteru Lakiju J. Banksu rekao: "Ponekad poželim biti Majkl Džekson, ali samo na jedan dan. Da vidim koliko lošije stvari mogu biti." Za nekoliko godina to više nije morao zamišljati.
"On je čovjek koji jednostavno ne može reći 'ne'. On voli ljude i ljudi vole njega", kaže njegov bliski prijatelj Hauard Vajt.
"Majkl je vrlo svestan svog izgleda. Posebno svojih ruku. Njima igra košarku. Rukuje se s navijačima. Želi da sve na njemu bude prvoklasno. Imam oko 100 redovnih mušterija, ali njegove su ruke najveće. Mekane su, ali vrlo vitke. Nema masti. Talent je došao pravoj osobi", rekla je Džordanova manikirka Linda Vohlner.
Džordan, međutim, počinje osećati teret. Pod njegovim vodstvom Bulsi igraju bolje nego ikad. Liga takođe napreduje zbog njega.
"Mislim da ću od ovog leta početi povlačenje. Trenutno nameravam ponovno pregovarati o svim ugovorima. Ali za godinu ili dve počeću se povlačiti. Treba mi više vremena za sebe, više vremena da budem sa porodicom“, preneo je tada Džordanove reči mediji iz Čikaga.
Evo što je Džordan rekao Riku Telanderu iz ESPN-a devet godina kasnije, tokom doigravanja 1998.:
"Ljudi kažu da sam Rut prve polovine 20. veka. Ne znam. Najpoznatiji sportista? Čini se da je tako. Ali, čoveče, potrajalo je mnogo dužee nego što sam predviđao. Nisam očekivao da će trajati ovako dugo. Ostati pozitivan model u javnosti tako dugo ima svoju cenu, uzima deo tebe. Želiš da to nestane, ali sada se tako duboko usadilo. Radi se o velikoj odgovornosti koja ne prestaje. Gledam druge igrače, druge NBA zvezde, koje mogu preuzeti deo odgovornosti. Grent Hil. Kobi Brajant u određenoj meri. Ali mnogo tereta je ipak na meni."
Džordan je 1989. godine zvučao poput plivača koji daje sve od sebe zato što misli da je trka skoro gotova. Anije bio ni na četvrtini puta. Džordan se savijao pod kapitalizacijom onoga što je smatrao da će biti privremena pažnja, ali njegovih 15 minuta slave pretvorilo se u 15 godina. Čak i nakon što je 1993. godine prvi put napustio košarku, njegova slava i dalje je bila na vrhuncu, a počela je jenjavati tek nakon što je zauvek napustio sport.
To je moralo biti iscrpljujuće. Džordan je postao slavna osoba s perfekcionističkim stavovima. On neće biti samo slavan. Biće najbolja slavna osoba koju je svet video. Njegovi nokti će biti besprekorni, glava će sjajiti, a zubi blistati. Jedino što bi moglo narušiti tu glazuru sreće bila je pomisao na skandal. Džordan je razumeo što je potrebno da ga smatraju savršenim. Kao da je prihvatio izazov.
Srednjoškolski treneri su mu morali reći da bude sebičniji
Džordan je bio daleko od mladog buntovnika koji je smatrao da može uspeti u NBA ligi kad je narastao do 183 cm. Evo šta je o njegovim srednjoškolskim danima u biografiji nad naslovom "Majkl Džordan: Život" napisao Roland Lazenbi:
"Džordan je slušao svoje trenere, ali oklevao je s promenom. I dalje je verovao da je košarka timska igra i namerno je tražio svoje saigrače. Na kraju se trener Pop Hering obratio za pomoć njegovom ocu koji je rekao da smatra da treniranje treba prepustiti trenerima. Uplitanje bi narušilo to njegovo načelo. Naposletku je ipak popustio i zatražio od sina da učini ono što treneri traže. Tako je Majkl počeo s individualnim pristupom, što je otkrilo još više talenta. Tada je postavljen obrazac; što je više radio, to su treneri i publika više tražili od njega. I zadovoljavalo ga je otkrivanje onoga što je sposoban učiniti. Njegova igra i njegov imidž tada su se međusobno hranili, iako je to u prvim danima karijere i dalje bilo suptilno. Ali uskoro je postalo jasno da se sve oko njega multiplicira."
Kad se Džordan prvi put povukao, trener Bulsa Fil Džekson je to prihvatio, ali mu je rekao da time lišava svet svoga dara. Procvat individualne igre pratilo je i otkriće koje će odrediti njegovu sudbinu, ljudima nikad neće biti dosta Džordana i njemu nikad neće biti dovoljno njihove pažnje,
Poreklo nadimka Zec
Ovaj nadimak više se ne koristi, ali Džordanu su ga nadenuli njegovi saigrači iz juniorske bejzbolske lige, a on mu je kao profesionalac dao novo značenje. Evo što Lazenbi piše o tome:
"Džordan je bio hvatač i počeo se izrugivati svom saigraču dok je ovaj neuspešno pokušavao udariti neka bacanja. Rekao mu je da pokuša udariti loptu svojim velikim ušima jer bi tako imao neke šanse. 'Majkl je ležao na podu u opremi, a Dejvid je bio iznad njega udarajući masku. Kao hokejaši. Stalno su to radili', priseća se bejzbol trener Dik Neher, koji ih je potom razdvojio. Prisetio se suza. Kad je trener čuo šta je izazvalo problem, nasmwjao se i pitao Džordana je li se u poslednje vreme pogledao u ogledalo. Džordanove neobične uši stalno su bile meta porugivanjabrata Lerija tokokom dvorišnih bitaka. Neher je imao nadimke za sve igrače. Tako je Džordana nazvao Zecom zbog njegovih ušiju.
Ovaj odlomak na fascinantan način otkriva dva dela Džordanove psihe i veštine. Kako bi razbuktao vatru, Džordan je često primao komplimente i okretao ih na uvrede. Ali u ovom slučaju njegov otac je učinio obrnuto. Priču o tome kako su mu se saigrači iz mladih dana rugali okrenuo je u priču o njegovom atletskom daru. Džordan je i danas svestan snage svog glasa u vlastitoj mitologiji, svestan je načina na koji može odlučiti šta je istina. Džordana pokreće vlastiti ego.
''Motivisanje'' saigrača
Džordan je bio ljutit kad je njegov prijatelj i zaštitnik Čarls Oukli napustio Čikago. Bila je to još jedna u nizu odluka glavnog menadžera Džerija Krausa za koje je Džordan smatrao da su izričito donesene kako bi ga povredile. Odgovorio je usmerivši bes prema Kartrajtu. Džordan ga je nazvao Bilom bolnicom, aludirajući na istoriju njegovih povreda. Čak je saigračima rekao da mu ne dodaju loptu.
U knjizi Dejvida Halberstama piše sledeće: "Da bi istakaao Kartrajtovu. nespretnost, Džordan je počeo bacati kore od banane kako bi se Bil okliznuo ." To je smišljena i oštra sitničavost, gotovo karikaturalna. Kako bi naglasio svoj stav, Džordan se priklonio potezima iz "Mario Karta".
Džordan je bio na lođem glasu da se kladi na sve, od golfa do karata. Noć pre utakmice razigravanja protiv Nikksa 1993. godine završio je u kockarnicama. Zahvaljujući Halberstamovoj knjizi, Džordan je terao saigrače na klađenje na aerodromu, ali je pritom podmitio delioca.
"Kondicioni trener Bulsa, video je kako zavlači ruku u džep, izvlači novčanicu od 50 dolara i daje je jednom nosaču prtljaga. 'Nema potrebe za tim. Moj je posao da se brinem o napojnicama', rekao je. 'Mark, samo gledaj', odgovorio mu je Džordan. Kad je Mark došao do pokretne trake za prtljag, tamo je našao ekipu okupljenu oko otvora. Video je Majkla kako iz džepa vadi novčanicu od 100 dolara i stavlja je na traku. Uskoro su i ostali igrači stavili svoj novac na traku. Kladili su se čiji će prtljag prvi izaći iz otvora i naravno, prva je bila Džordanova torba. Zaradio je oko 900 dolara i imao je ogroman osmeh na licu.
Košarci i dalje nedostaje Majkl Džordan
Kad se Džordan 1993. godine povukao, odgovorio je na pitanje koje je bilo teško izdvojiti za bilo koga drugoga: "Kako bi NBA liga izgledala bez Džordana?" Sem Smit u svojoj knjizi "Džordanova pravila" piše:
"Televizijska gledanost rasla je prilično sa Džordanovim ranim pojavljivanjem u finalima te 1993. godine u trećem finalu protiv Finiksa dostigla nezabeleženih 17,9 posto. Ta se gledanost može prevesti u otprilike 27,2 miliona Amerikanaca. Ono što je predsedniku NBC-ja Diku Ebersolu u tim brojkama bilo zanimljivo je to što se ta gledanost izravno pripisivala Džordanu. NBC i NBA naučili su tu istinu na teži način kad je godinu kasnije Džordan igrao bejzbol, a Bulsi nisu ušli u finale. Gledanost većine ostalih utakmica ostala je ista, ali gledanost finala pala je na dramatičnih 12,4 posto ili samo 17,8 miliona Amerikanaca. To znači da je otprilike trećinu publike privlačio Majkl. Dve godine kasnije, kad se vratio košarci i doveo Bulse do još dva prstena, gledanost se vratila na 16,7 posto 1996. godine i 16,8 posto 1997., odnosno na oko 25 miliona ljudi."
Šesta utakmica NBA finala 1998. godine, poslednja Džordanova utakmica u dresu Bulsa, ostaje najgledanija utakmica finala svih vremena.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
