U karijeri je nastupao u mnogim klubovima u kojima je ostavio neizbrisiv trag. Ipak, početak teksta ne može se zamisliti bez Borca iz Čačka.
- Za Čačak me vežu mnoge uspomene. Nije čudo, jer sam u prvoligašu sa Morave proveo 12 sezona. Počev od 1973. godine. Tada je neprikosnoven bio Radmilo Mišović, koji je pet sezona bio najbolji strelac elitne lige. U klub su došli Arsić, Urošević, a u tim je ulazio tada golobradi Željko Obradović. A nešto kasnije i Androić. Tu su bili Jojić i Kurčubić. Bili smo sjajan tim ali, nažalost, daleko od zenita, Saveza i Beograda, pa nismo medijski propraćeni kao Partizan, Crvena zvezda, Jugoplastika, Zadar, Bosna... - kaže Obrad.
Potom je nakratko bio u turskom prvenstvu, ali se ubrzo opet obreo u Borcu, gde je proveo jednu sezonu. Usledio je put u Kraljevo u Slogu.
- Odlazak u Slogu desio se 1987. godine. Kraljevačka košarka bila je u ekspanziji sa velikom željom da se domogne prve lige. Nismo imali sreće u kvalifikacijama kada smo igrali dvomeč sa Prvim Partizanom. Užičani su za poen bili uspešniji i plasirali se u prvoligaško društvo. U Kraljevu sam za to vreme stekao veliki broj prijatelja sa kojima se i sada družim. Ostali su mi u lepoj uspomeni Dašić, Andrić, Mijajlovič, Despotović, Jaćović, Drobnjak, Marković Čogo, koji tada bio trener.
Bez Borca se nije moglo. Obrad ponovo u hali kraj Morave. Bila je to poslednja sezona u jugoslovenskoj ligi. U 36. godini života bio je drugi strelac elitne lige. U to vreme Vlade Divac i Dino Rađa su bili među najboljim centrima u Evropi, ako i ne i najbolji, ali je popularni Sajo 1989. godine bio efikasniji od njih sa prosekom od 25 poena. Bila je to i najbolja preporuka i prohodnost u neki inostrani klub.
- Otišao sam u Španiju i bio četvrti igrač iz Jugoslavije koji je nastupao u njihovoj prvoj ligi. Tamo je već igrao Goran Grbović, Dražen Petrović je nosio dres Reala iz Madrida, a ja sam bio u klubu TDK Mandresa, gde sam igrao zajedno sa Bobanom Petrovićem. Tu sam proveo šesnaest meseci, a onda je usledio put u Tursku. Igrao sam u dva njihova kluba.
Obrad je u 41 godini zapao za oko stručnom štabu podgoričke Budućnosti.
- Zatekao sam tada mladu ekipu predvođenu Gavrilom Pajovićem i Vladom Šćepanovićem. Posle te sezone vratio sam se u Vrnjačku Banju, u moj Goč. Igrao sam pet-šest prvenstava u tadašnjoj Srpskoj ligi, da pomognem, ali i zbog sebe da ne prekidam naglo godinama stečen kontinuitet u igri pod koševima. Kasnije sam gotovo deceniju bio član veteranske ekipe sastavljene od bivših asova koji su u moje vreme žarili i palili u Ju-ligi. Pre pet godina naša ekipa veterana bila je prvak Evrope. U sastavu su bili nekadašnji veliki asovi. To nažalost, medijski nije propraćeno na pravi način. A prvak je prvak u bilo kojoj konkurenciji bio.
Obrad živi u Vrnjačkoj Banji. Ima svoj biznis, srećnu porodicu, etno kuću i najveću radost unuka Alekseja.
- Pored košarke imam puno prijatelja imam i sa igračima iz drugih sportova. A sa rukometašima Peruničićima sam i blizak rod, treće smo koleno po majčinoj liniji. Sportska familija! - rekao je na kraju popularni Sajo.
Teško mi je pala smrt Bobana Petrovića
Obrad je bio prijatelj sa legendarnim košarkašem Partizana i saigračem iz Španije Bobanom Petrovićem.
- Bobanova smrt teško mi je pala. Potrešen sam jer je Boban bio dobar drug i pravi oslonac na terenu, i u svakom drugom trenutku. Bio sam na komemoraciji. Velika tuga u Partizanu, ali i kod svih koji su ga poznavali.
Kurir sport / Stole Petković
NE PROPUSTITE
