Bombastične izjave, a onda hladan tuš i povratak u realnost. Upravo ovako bi ukratko moglo da se opiše učešće srpske rukometne reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u Švedskoj i Poljskoj.
Rukovodstvo Rukometnog saveza Srbije, selektor Toni Đerona i igrači izjavljivali su pred početak planetarne smotre najboljih rukometaša da je cilj plasman u četvrtfinale, a onda i u kvalifikacije za Olimpijske igre u Parizu 2024. godine. Nijedan od zacrtanih ciljeva nije ostvaren, pa bi čelnici RSS, selektor i igrači trebalo da preuzmu odgovornost. Napisasmo odgovornost, ne ostavke, da budemo jasni. Hoće li, pokazaće vreme.
Slobodan utisak gledajući utakmice na Svetskom prvenstvu i prevashodno protivnike reprezentacije Srbije jeste da je propuštena velika šansa da se ostvari zacrtani cilj. Naime, Srbija je eliminisana od reprezentacija Nemačke i Norveške, selekcija koje nisu u elitnom razredu svetskog rukometa. Što samo implicira da mi nismo ni u drugom ešalonu, već da smo realno tu gde nam je i mesto. Neverovatno, čak i iza reprezentacije Slovenije od koje je Srbija bila bolja u kvalifikacijama.
Nemačka je na Svetsko prvenstvo došla u skromnom i podmlađenom sastavu bez nekoliko važnih rukometaša koji nisu želeli da se odazovu selektoru, zbog čega je rukometna javnost u toj zemlji vrlo skeptična kada je u pitanju konačni plasman Pancera. Norveška je u padu, iskusni igrači poput Sagosena i Bertholda više ne mogu sami da rešavaju utakmice, a to onda donosi neizvesne utakmice protiv Holandije i Srbije, koje su jedva dobijene.
Sada je bila šansa za Srbiju, jer nam žreb nikada nije bio naklonjeniji. Sada je bila šansa za veliki napor i makar jednu pobedu nad Nemačkom ili Norveškom, koja bi nam garantovala četvrtfinale SP. Međutim, ostalo se na onom istom, gde smo bili i proteklih godina, da ne napišemo decenija. Fakat je da ova reprezentacija ima potencijal, ali imala ga je i ranijih sezona, to niko ne može da ospori. Materijalizacija neospornog talenta i želje nije ostvarena.
Ono što upada u oči svakome ko voli rukomet jeste činjenica da Srbija nema vrhunske rukometaše, momke za velika dela. Tačnije, Srbija ima samo jednog asa ekstra klase golmana Dejana Bandu Milosavljeva. Jeste, surovo zvuči, ali je tako. Niko od naših rukometaša trenutno ne može na sebe da preuzme odgovornost, da nekim magičnim potezom, ili šutem rešava utakmice, da povuče i pokrene ekipu, kao što to radi Milosavljev sa svojim odbranama. Onako kako rade vrhunski rukometaši u redovima Francuske, Danske, Španije, Egipta, pa i Hrvatske koja je u velikom padu i kojoj predstoje teški dani. Sem busanja u prsa, teatralnih proslava pogodaka, što ruku na srce ne radi bilo ko od igrača velikih reprezentacija, nismo od naših rukometaša videli apsolutno ništa.
Nažalost, sa setom se sećamo da smo nekada vrhunske igrače imali na klupi, jer pored takvih asova poput Nenada Peruničića, Nedeljka Jovanovića, Igora Butulije, Aleksandra Kneževića, Dragana Škrbića, Dejana Perića, Vladana Matića kao rezerve su morali da sede igrači poput Rastka Stefanovića, Predraga Peruničića, Branka Kokira, Žikice Milosavljevića, Nebojše Jokića, Mladena Bojinovića, Ratka Nikolića, Vladimira Petrića, Ivana Lapčevića, Zorana Đorđića... Ili kasnije kada smo imali Momira Ilića, Marka Vujina, Darka Stanića, Petra Nenadića, Žarka Šešuma, Dalibora Čuturu, Rajka Prodanovića...
Toni Đerona kao selektor jeste doneo nešto novo, ali njemu kao strancu daleko se više toleriše nego domaćim trenerima. Fakat je da je napravio pomak vezano za plasman na velika takmičenja, ali je isto tako jasno da Španac radi sa najboljom reprezentacijom koju Srbija ima u poslednjih deset godina. Hajde da budemo iskreni i pravedni, ovu reprezentaciju koju predvodi španski trener stvorio je Nenad Peruničić! I to treba jasno i glasno reći. Bez ustezanja. Upravo je legenda srpskog rukometa presekao pre nekoliko godina, zahvalio se nekim vremešnim igračima i šansu ukazao tada mladim i nedokazanim rukometašima poput Lazara Kukića, Miloša Orbovića... Olako smo kao nacija potrošili jednu takvu rukometnu i ljudsku veličinu, uostalom kao i pre njega kada smo se odrekli Veselina Vukovića koji je 2012. godine doneo poslednju medalju srpskom rukometu, Ljubomira Obradovića, Vladana Matića, Dejana Perića, Jovice Cvetkovića. Nije Toni Đerona napravio ništa više od njih, ali eto toleriše mu se, i dobiće novu šansu da vodi Srbiju na Evropskom prvenstvu sledeće godine. Opet, ne treba smetnuti sa uma da mi Srbi imamo sjajne trenere, jedan od njih je Danijel Anđelković, koji sa velikim uspehom radi u elitnom rangu rukometne velesile kakva je Francuska.
E, sad, taj slabi rezultat na Svetskom prvenstvu mogao bi da košta srpski rukomet u budućnosti. Zašto to kažemo? Pa, zato što je ovo bila idealna šansa, iz svega što smo konstatovali ranije, da se domaći rukomet pokrene sa mrtve tačke. Konkretno, da dobije preko potreban novac i ulaganja. Jer toga nema koliko treba u poslednje dve decenije. Ruku na srce, u poslednjih deset godina određeni novac ušao je u srpski rukomet, ali očigledno nedovoljno da bi Srbija napravila nekoliko jakih klubova i proširila bazu na decu, zaživela stare i pokrenula nove centre iz kojih će crpeti nove rukometne asove.
Ono što je dobro i što uliva nadu da bi Srbija na sledećem velikom takmičenju, a to je Evropsko prvenstvo 2024. godine mogla više jesu neki mlađi igrači. Prvi je svakako Stefan Dodić, a uz njega i nešto stariji Marko Milosavljević i Vukašin Vorkapić. Šansu bi na narednim smotrama trebalo da dobije i levi bek Miloš Kos, uz Dodića jedan od osvajača bronze na EP, prve medalje od samostalnosti Srbije u mlađim kategorijama. Tu su i Miloš Grozdanić levo krilo, Uroš Kojadinović i Milan Milić desni bekovi, Luka Rogan pivotmen, Danilo Radović srednji bek, Mateja Dodić desno krilo. Bisera ima, šteta što ih nema više, ali srpski rukomet bi trebalo konačno da se pokrene sa mrtve tačke. Nesreća je što je idealna prilika koju smo imali na Svetskom prvenstvu 2023. tako olako propuštena.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
