Spuštena je zavesa na još jedno izdanje Otvorenog prvenstva Francuske u tenisu, najvažnijeg turnira na šljaci sezone, koje je po mnogo čemu trebalo da bude istorijsko. Na njemu se, pre svega, odlučivalo da li će njegovi najozbiljniji kandidati za osvajanje – Rafael Nadal i Novak Đoković – uspeti da opravdaju status favorita koji bi im doneo impozantnu 22 – odnosno 21 Grend Slem titulu, a Iga Švjontek izjednači istorijski rekord Venus Vilijams po broju mečeva u nizu nepobeđenosti – 35. Naravno, interesovanje miliona poklonika tenisa širom sveta se nije ograničavalo samo na to, ali su te dve teme dominirale narativom i pre i tokom turnira što bi bilo više nego dovoljno da se organizacija usresredi na svoje mogućnosti i kapacitete i upriliči događaj dostojan ovih i ostalih impozantnih teniskih uspeha koji bi sledili.
Na površini stvari – tako je i bilo; teniski centar Rolan Garos nije izgledao nikada lepše niti uređenije, konačno završen posle dugo očekivane renovacije i izgradnje novih funkcija, koje su igračima i njihovim timovima, zvaničnicima, medijima i posetiocima nudile uslove i usluge na neuporedivo višem nivou nego pre. Kako bi se omogućilo da se tenis na šljaci u vremenski izuzetno varljivim maju i junu u Parizu igra skoro bez ograničenja te prirode – svi tereni su renovirani i dobili odlično osvetljenje, a glavni stadion Filip Šatrije (ili Rafael Nadal, kako su neki predlagali da bi trebao da se zove i pre ovog turnira) potpuno funkcionalan krov i ostale sadržaje, kao što je novi medijski centar. Tu se, kao što smo rekli, spisak ne završava – i domaćinu na tome zaista treba odati sve počasti.
Ono što se takođe desilo u međuvremenu bila je – promena na vrhu organizacione piramide – gde se legenda francuskog tenisa Gi Forže povukla sa mesta direktora turnira, i isto ustupila još jednoj legendi – ali iz ženske konkurencije – Ameli Morezmo. U tandemu sa i dalje „svežim“ predsednikom Teniske federacije Francuske Žilom Moretonom, nesuđena „srpska snajka“ uzela je kormilo ovog broda i započela plovidbu istorijske važnosti – u pravcu koji je izgledao predvidiv i poznat. Ali, tako nije bilo, i kao da je u ovom impozantnom „teniskom teatru“ nešto zakazalo na relaciji režiser – direktor tehnike – publika, jer se spomenuta zavesa spuštala i tokom trajanja predstave – a na njenom kraju – ostala iskrivljena u kadru, sa čudnim utiskom neostvarenosti ili „anti-klimaksa“ – uz dva skoro potpuno nezanimljiva i neuravnotežena finalna meča u singlovima, uz nešto zanimljiviju borbu u zavšnim mečevima drugih kategorija turnira.
Prvi šok za sve pratioce tenisa na raznim nivoima stručnosti bio je – žreb u muškom singlu, perjanici ovogodišnjeg događaja. Kako je moguće da se u istom – gornjem - delu žreba nađe 80% favorita za osvajanje turnira, koji će do njegovog pravog finala odigrati barem 3 ili 4 meča dostojnih finala Grend Slema – i time učiniti krunu turnira – veliko finale 5. juna – tek protokolarno interesantnim, bez obzira na to da li se u njemu našao neko od tih preostalih 20% favorita? U realnom smislu, žreb je podrazumevao da – ako prođu veoma teške protivnike i u 4. kolu (projektovani Švarcman ili Dimitrov, Ože-Alijasim, Fric ili Izner između ostalih) da će 13-ostruki osvajač Nadal za plasman polufinale (!) igrati protiv njegovog najvećeg rivala u istoriji Novaka Đokovića, a Saša Zverev protiv (po svemu sudeći) naslednika Nadala – sjajnog mladog Karlosa Alkaraza – gde oba meča imaju važnost i tenisku vrednost – istorijskog finala. Sa donje strane žreba – u toj fazi žreba dobijamo sasvim korektne igrače – „Skandinavski“ par prvog Norvežanina u top 10 u istoriji i već potvrđenog „šljakaša“ Ruda i (pomalo neurotičnog) vunderkinda iz Danske Runea – i osvajača „Serbia Opena“ Rubljova i veterana i osvajača Ju Es Opena 2014. Marina Čilića – ali po kvalitetu daleko od potencijala pravih izazivača u finalu. Ovde je na delu ogroman disbalans, koji izaziva nevericu kod svih koji su žudno očekivali ovogodišnji Rolan Garos – i već značajno umanjuje neizvesnost u anticipaciji velikog finala.
Drugi „gaf“ i to težak – a koji je mogao da bude odigran drugačije – bilo je zakazivanje termina mečeva, a tu pre svega mislimo na one noćne – koji su imali auru „premijernog kvaliteta“. Klimatski uslovi i ove godine u Parizu nisu bili idealni – i, zapravo, ovaj Rolan Garos će biti upamćen kao turnir na kome je preovladavalo loše i neprijatno vreme za igrače i publiku, uz vlažnu šljaku, teške loptice i vlažan vazduh koji je svima komplikovao i igru i život – što su organizatori trebali da uzmu u obzir pre i tokom turnira. Odluka da se noćni mečevi na Šatrijeu – u tim uslovima – igraju sa početkom u 20:45 – primer je potpune neuviđajnosti za potrebe igrača i publike zarad interesa „marketinških evra i dolara“ napabirčenih kroz ekskluzivna emiterska prava. Da li je neko zaista mogao da poveruje u to da će, eto, Nadal i Đoković imati idealne uslove da svoj istorijski meč igraju po vlažnom i skoro ledenom vazduhu do kasno u noć (bez bilo kakve realne potrebe ili moranja) i da oni neće bitno uticati na tok meča i stanje igrača? Da li treba očekivati da će i faktor publike u tim uslovima biti adekvatno „podmiren“ – i da će 15 i kusur hiljada koje centralni stadion Rolan Garosa prima upriličiti na pravi način jedan od najvećih sportskih događaja ove sezone – ili kako je događaj bio najavljivan „meč veka“ ili „noć divova“? Bukvalno i bez preterivanja – smrzavali su se svi – i igrači, i publika – i loptice, koje su mnogo sporije putovale i niže odskakale nego što je to uobičajeno za teniske standarde na šljaci, i time su – nasuprot mišljenju mnogih – stvoreni uslovi koji su favorizovali jednog igrača. Videlo se jasno ko je to bio. U nameri da ispravi grešku iz četvrtfinala – što je za neke učesnike turnira bila „zakasnela mudrost“ – organizator je mečeve polufinala pomerio za dnevne termine, koji su – zbog pogoršanja vremena bili pod uticajem povećane vlažnosti (ergo pokidani ligamenti Saše Zvereva u mučnom događaju koji je pre kraja 2. seta i 3 sata igre prekinuo meč sa Nadalom) – ali se tada jasno videlo da je bilo moguće izbeći tako kasan početak meča kao što je bilo odlučeno za četvrtfinale Đoković-Nadal. Da li je i zbog toga Novak bio tako rezigniran u obraćanju medijima i pre i posle meča po toj temi i uticaju na zbivanja na terenu? Pogađajte sami...
Treći kapitalni gaf organizatora bio je – odnos prema medijima. Prva stvar za koju su izveštači saznali (a pored preskupih obroka za pripadnike medijskog kora koji su sve samo ne „imućnog“ finansijskog stanja, odakle god dolazili – a primorani da provode više od 12 sati u centru skoro svakog dana) je da je do ove godine neograničen pristup treninzima igrača i igračica u trening-kompleksu „Žan Buen“ (10 minuta hoda od medijskog centra Rolan Garosa) potpuno zabranjen za medije. Citiran razlog bio je – nećete verovati – „očuvanje mentalnog zdravlja učesnika turnira“ – valjda podstaknut ili opravdan nekolicinom „dubljih“ ali ni po čemu uvredljivih ili namerno provokativnih pitanja upućenih Naomi Osaki prošle godine, koja su kod nje izazvale „duševni bol“ koji je rezultirao u samovoljnom izostajanju sa konferencija za medije i penala koje je pretrpela odlukom organizatora – posle čega se povukla sa turnira. Prvo i uz dužno poštovanje ovoj devojci – njeni problemi nisu nastali na konferenciji za medije, već davno pre toga. Drugo – nisu mediji ti koji su penalizovali Osaku, već organizator, a da je do medija – sigurno bi poštovali bilo kakvo posebno stanje u kome se ona nalazila – da su znali da je ono takvo. Treće – kako i na koji način bi to prisustvo medija (uvek pristojnog ponašanja, koje je inače uvek bilo dodatno regulisano od strane organizatora i brojnih pripadnika obezbeđenja prisutnih na Žan Buenu) moglo da doprinese pojavi „duševnog bola“ ili narušavanja „mentalnog zdravlja“ kod igrača? Nikada nije bilo važnije pratiti pripremni rad timova Nadala, Đokovića, Zvereva, Alkaraza, Medvedeva, Švjontek, Žaber, Gof, Stivens, Krejčikove, Kasatkine i ostalih pred njihove istorijske mečeve na treninzima, njihovo raspoloženje u radu sa saradnicima, varijante koje su se uvežbavale i sve ostalo – ali to najednom postaje „inaksesibl“ – i to odlukom bivše igračice i šampionke na čelu turnira. Mediji su uložili protest – i sve što je učinjeno u smislu ustupka jasno je odrazilo birokratski um iza prvobitne odluke: dozvoljeno je prisustvo pet (5) članova medijskog kora – iz celog sveta – istovremeno na preko 10 terena kompleksa, u maksimalnom trajanju od sat vremena. Ako je u medijskom centru bilo akreditovanih i mobilnih preko 1,000 izveštača skoro u svakom trenutku trajanja turnira – jasno je koliko je bizarna i ograničavajuća bila ova odluka – a nadasve štetna za teniski auditorijum i one čiji je posao da ga stručno informišu sa lica mesta. Kada se ovome doda i velika neprijatnost i šikaniranje od strane obezbeđenja kojim su – ni krivi ni dužni – bili izloženi predstavnici medija iz Srbije u incidentu koji je sledio posle izbacivanja dvojice gledalaca sa meča Ože-Alijasim-Krajinović, posle čega su morali da upute kolektivan protest organizatoru – jasno je da su uslovi za rad medija bili bez ikakvog razloga pooštreni i doprineli nepotrebnom stvaranju tenzičnih situacija. Nadamo se da je ovo samo loš presedan i da će biti ispravljen do sledeće godine.
I ovoga puta je tenis pružio platformu za političko i društveno-angažovano delovanje – neko manje, neko više primereno opštoj situaciji. Nezaobilazna tema rata u Ukrajini – počevši od uklanjanja nacionalnih obeležja ruskih igrača i igračica – vidno je potencirana od strane same šampionke turnira, Poljakinje Ige Švjontek, dok se njena suparnica u finalu Koko Gof oglasila natpisom na kameri sa apelom da se „prekine oružano nasilje“ u SAD. Meč polufinala Rud-Čilić prekinut je od strane eko-aktivistkinje koja je uletela (izvršila „invaziju“ – sa engleskog) na teren i vezala se za mrežu, noseći majcu sa natpisom „Preostalo nam je još samo 1028 dana“ (života na planeti) – čime se spisak aktivističkih tema predstavljenih na ovaj način na tenisu (prava izbeglica, tražioca azila, ratova i njihovih žrtava itd. ) povećao za još jednu. Tema mentalnog zdravlja igrača je takođe bila često spominjana – a neki vidovi aktivizma koje je poduzeo sam turnir – detaljno opisana u prethodnom pasusu. Ukratko – ništa čudno za svet u kome živimo, a što se tenisa kao platforme tiče – bez klečanja pre mečeva i sličnih orkestriranih masovnih aktivnosti. Nažalost, teniseri često nisu u stanju ni da kolektivno definišu svoje profesionalne interese niti da se za njih bore – za šta je najbolji i poslednji primer „afera Vimbldon“, pa se ni igračima i igračicama od strane njihovih savetnika za odnose sa medijima ne preporučuje bilo kakav aktivizam po raznim aktuelnim temama iz svakodnevnog života. U vezi spomenute afere – stekao se utisak da će se čekati da se Rolan Garos završi pa da se opet pokrene „stručna“ debata između organizatora, igračkih tela i igrača (skoro potpuno skrajnutih u tom procesu do sada) – u nameri da se iznađe neko Solomonsko rešenje koje bi bilo bolje od trenutnog – koje je sve samo ne smisleno ili fer.
I da se, na kraju, vratimo na početak: Rafael Nadal i njegov medicinski tim su pokazali najviši nivo organizovanosti i posvećenosti konačnom cilju – osvojivši 14. put Rolan Garos i 22. Grend Slem titulu, fantastična dostignuća u istoriji sporta. Igrač koji je krajem prošle godine bio na štakama zbog hroničnog odumiranja kosti stopala, a tokom ove godine pretrpeo lom rebra pre finala Indijan Velsa i obnovio akutne probleme sa stopalom pre nekoliko nedelja u Rimu – osposobljen je do te mere da osvoji oba dosadašnja Grend Slem takmičenja sezone i čak ostavi mogućnost da učestvuje na Vimbldonu za nekoliko nedelja. U svetlu toga i informacija da je primio „nebrojeno puno“ injekcija za umrtvljivanje bola u stopalu u Parizu – čudno zvuče reči Nadala u podsećanju na njegove komentare za to što je i Novak sa povredom mišića abdomena uspeo da osvoji Australijen Open 2022. godine: „Ako ste stvarno povređeni, nije moguće pobeđivati!“
Stvarno, Rafa? Bez namere da se na bilo koji način umanji impozantno dostignuće tima Nadal i u Melburnu i u Parizu – kao i bilo šta što bi moglo da sledi u vidu novih uspeha – velikom broju istinskih ljubitelja tenisa se malo smučila „svakodnevna jadikovka“ da je ovo „možda poslednji meč, turnir itd.“ koji se iz tog izvora plasira, a da je pritom – citirajući i ovoga puta sadržajnog Matsa Vilandera – Nadalova igra unapređena i poboljšana u najvažnijim segmentima, i to u 36. godini života. Možda i u tom „specijalnoj operaciji reči“ odgovornost leži i na medijima i njihovom pristupu pojmu vesti – ali je činjenica da tu neke stvari nisu kakvim se predstavljaju. Još jedna činjenica je da su odnosi na relaciji Đoković - Nadal manje „sadržajni“ nego što su bili u dugom vremenskom periodu pre (možda i od momenta kada je Rafa sugerisao da mu se ne dopadaju Novakove zabavne imitacije), i biće zanimljivo videti šta će sa njima dešavati u preostalim mesecima njihovog aktivnog rivaliteta na turneji.
Za naše igrače – uglavnom reči pohvale. Sve čestitike Krunić i Danilović za ulazak u glavni žreb turnira, u nadi da će se što pre izvući iz obaveze da igraju kvalifikacije za veće turnire, iako im to čak i pozitivno utiče na dalje nastupe. Dubleri Ćaćić i Matej Sabanov – razočaravajuće, ali povod za još intenzivnije treninge i dizanje forme kroz možda i bolje planirane nastupe na daljim turnirima. Lajović – biće potreban dodatni rad da se igra stabilizuje, kao i stručna saradnja u domenu motivacije kako bi očvrsnuo voljni momenat koji je kod Ducija bivao na mnogo višem nivou toliko puta u njegovoj karijeri. Đere – šteta za povredu koja se vukla tokom najvažnijih turnira evropske sezone na šljaci i neiskorišćene šanse protiv Đokovića u Beogradu, ali treba nastaviti sa daljim radom na ovom nivou i stvari će izgledati mnogo bolje u budučnosti – čak i na njemu manje voljenom „hardu“. Krajinović – odigrao odličan turnir, bez zamerke poražen protiv sjajnog Ože-Alijasima, neka nastavi da veruje u svoj rad i konsoliduje stručni tim oko sebe za dalja ostvarenja. Kecmanović – bio odličan, ali onda naleteo na inspirisanog Medvedeva u danu u kome mu takmičarski tonus nije bio na nivou – na šta treba gledati kao na distrakciju u ostvarenju velikih planova za preostali deo sezone.
Biće zanimljivo videti šta je rezime stanja u timu Đoković posle ovog Rolan Garosa, koji je od samog ishoda žreba imao jedan od najtežih zadataka za konačni uspeh u istorijatu njegovih nastupa na Grend Slemovima. Sve da se i ne vraćamo na temu svega što je Novak proživeo i pretrpeo tokom ove bizarne sezone – i dalje se činilo da je Novakov tim spreman da se uđe u koštac sa svim protivnicima koji se budu isprečili između njega i treće titule na Rolan Garosu, ma koliko komplikovan bio taj niz. Da li je porazu protiv Nadala kumovala pogrešna percepcija psihofizičkog stanja protivnika – te je Novak sporije otvorio meč nego što je bilo preporučeno i naglašeno od strane njegovog trenera Ivaniševića? Da li su kasni početak meča i izuzetno vlažni i spori uslovi mnogo više odmogli „svežijem“ Novaku nego što je većina teniskih stručnjaka i bivših asova mislila – i sprečile ga da bržim servisom i loptama drži Nadala pod pritiskom i češće ga probija na osnovnoj liniji? U kom smislu je izostalo pridržavanje dogovoru o strategiji igre za taj meč, i zašto je Novak – čak i kada je uspeo da se u potpunosti vrati i preuzme inicijativu u njemu – i to dva puta – u oba slučaja „dizao stopalo sa gasa“ i odlazio u meandere neizvesnosti i konačnog poraza. Šta se desilo sa voljnim momentom i govorom tela – koji ni u jednom trenutku nije bio „original Novak“ (tj. šampionski, osvajački) već pomalo i bezvoljan, neodređen, suzdržan... Da li je nešto uticalo da se Novakova „velika vizija“ svede i smanji – čak i u momentu od karijernog i istorijskog značaja koji je ovaj Rolan Garos pružao? Da li je možda potrebno da uz odlične Gorana, Ulija i Marka stane još neko – ako vidimo da je u boksovima Nadala, Ruda, Zvereva i ostalih mnogo više popunjenih stolica od strane stručnjaka sa raznim zaduženjima?
Retko kada je jedan Novakov trener dao tako dobar intervju posle meča (ili poraza) kao što je to bio slučaj sa Goranom Ivaniševićem za Tenis Mejdžors (koji je Kurir preneo) u analizi razloga zbog čega je taj meč izgubljen. Bilo bi dobro da je iz toga moguće izvući svu mudrost i odgovore koji će biti relevantni za odluke po pitanju „a šta dalje“, kao i iz prethodno postavljenih pitanja – ali to tako ne biva. Sve je to deo prošlosti, momenti koji se neće ponoviti – ali se svakako mogu reflektovati na ono što sada treba raditi – i to, nažalost, poprilično brzo – jer je Novakova najbolja šansa za osvajanje 21. Grend Slem trofeja ove godine ona koju već krajem juna nudi Vimbldon, makar i u ovako čudnom izdanju. Šta god da je bilo posredi u Parizu – na terenu i oko njega, u telu i glavi – neka se to prevaziđe timskim duhom i ličnim i zajedničkim kvalitetima – i kroz opštu podršku svih kojima je Novak u srcu, jer je ovo jedan od najvažnijih momenata za njega u periodu do kraja njegove karijere. Izdići se i pronaći novu snagu i kvalitete – u inat svemu ostalom – uspeh je vredniji i važniji za Novaka nego bilo kakav predviđeni trofej, koji će iz sebe iznedriti sve što se priželjkuje već toliko dugo.
U vremenima najvećih šampiona u istoriji tenisa poput Nadala, Đokovića i Federera – možda je najzahtevniji cilj u datom trenutku biti – nadmašiti sam sebe. Ako je to ono što Novak treba da uradi i ovoga puta – neka veruje u to, neka se prepusti i uživa u tome, jer će tako i biti - moguće.
Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
