Voditeljka Irina Vukotić otvoreno o karijeri dugoj skoro 20 godina, ćerki Iskri i poslu koji iziskuje veliku odgovornost.
Mnoge Irinine kolege smatraju da je Jutarnji program zapravo autorski projekat svakog voditelja.
- Ove godine proslavljam 20 godina rada na televiziji. Počela sam na Trećem kanalu RTS-a, gde sam primljena na audiciji za nova TV lica jer je bila potrebna nova energija, mladih, obrazovanih ljudi. I na samom početku sam naučila da i u TV prilogu moraš da ostaviš autorski pečat, a naročito kasnije u TV emisijama koje sam već sa 25 godina radila uživo sa puno gostiju iz različitih sfera. Jutarnji program je moj teren jer volim dinamiku, raznovrsnost tema, mogućnost sukoba mišljenja i stavova, ali često i životne ispovesti sa kojima gledaoci vole da se poistovete. Žika je divan kolega i često volim kolegama da kažem da treba da budemo srećni ako u Žikinim godinama budemo imali takvu energiju, entuzijazam i želju za poslom kao što on ima. Istina je da se uvek dobro pripremim za emisiju i mislim da se to podrazumeva, a često volim da kažem da je i improvizacija moguća samo kad “držiš sve konce u rukama“. Zajedno sa svojim kolegama urednicima učestvujem u osmišljavanju tema i gostiju i funkcionišemo kao tim, a svaki dobar voditelj je prepoznatljiv po svom načinu rada i svojevrsnom pečatu koji daje emisiji - priča Irina Vukotić.
Pamtite li kada ste za neki posao sebi rekli: “Ovo će biti nemoguća misija”?
- Ja sam od onih ljudi koji idu po principu: “Samo mi reci da nešto ne može ili da je nemoguće, e sad ćeš da vidiš da sve može”. To mi je dakle dodatni motiv i elan. Borac sam po prirodi, istrajna i, kao što i ćerki često kažem, nema odustajanja. Tako da vrlo optimistično, ali i vredno pristupam poslovnim zadacima. Ako je misija, ne može biti nemoguća. Sećam se samo da sam radeći “Ples sa zvezdama” dobila zadatak da me Aleksa Jelić nauči da igramo ča-ča-ča na pesmu “Flojd” i da sam bila kao Bambi na ledu, ali uspeli smo i to.
Koliko vam prestavlja veću odgovornost, pa čak i napor, da radite emisije uživo?
- Od samog početka radim uživo emisije. Radila sam nekih 12, 13 različitih TV formata i samo emisije “Sve za ljubav” i “Zoom” na 3K nisu išle uživo. Sećam se da sam još tad znala da se mnogo bolje osećam i mnogo bolje radim kada je uživo. Dodatna vrsta odgovornosti i adrenalina, snalaženje u trenutku kada nešto ne ide po planu i to je sve TV draž.
Mnogi tvrde da kada jednom osetite čari posla ispred kamera, teško je opredeliti se za nešto drugo. Da li je takav slučaj i sa vama?
- TV i ja smo se zavoleli na prvi pogled i to traje već 20 godina. Tu sam svoj na svome.
Diplomirali ste srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Da li ste ikada razmišljali o pedagoškom radu?
- Jesam. Ja sam jedino TV lice koje je uporedo sa radom na televiziji (tada na 3K) radila i u osnovnoj školi i predavala srpski jezik. Godinu dana je to trajalo, ali želela sam da probam, a možda i da mami ispunim želju. To je divan poziv i dan-danas se obradujem kada sretnem nekoga kome sam predavala, ali za mene nije taj poziv. Ja volim da je dinamično, po prirodi sam radoznala, aktivna, volim promene, konstantan rad na sebi, tako da je televizija moja ljubav i moj poziv.
Ove godine ste se vratili u šesti razred osnovne škole. Koliko zajedno učite sa ćerkom Iskrom i da li ste stroži nego njeni profesori?
- Uopšte nisam stroga. Jesam autoritet svom detetu, ali i najveća podrška i ljubav. Na taj način deca postaju sigurnija u sebe i stiču poverenje. Ona je odličan đak, ide na glumu, odbojku, jezike i kaže da engleski i nemački već bolje zna od mene. Ja sam tu za srpski jezik, a ostalo je njeno.
Da li ona već sada pokazuje interesovanje za medije?
- Iskra mi je bila u stomaku kada sam do sedmog meseca snimala “Sve za ljubav”, potom je bukvalno prohodala na televiziji, sve joj je to zanimljivo, a šta će biti njen poziv - videćemo. Raznolika su joj interesovanja, a roditelji su tu da joj omoguće da pronađe ono što je raduje, ispunjava i da je podrže.
Kurir.rs/Blic/M.M.
BONUS VIDEO:
NE PROPUSTITE
