Gde caruju ljubav i sloga, svađi mesta nema, čak ni u kabini kamiona, koja je nešto veća od troseda u dnevnom boravku. A, kako je to mesiti i zajedno peći šoferski hleb, možda najbolje znaju Radica Popović (39) i Vladimir Blagojević, bračni par iz Beograda.
O velikoj kabini i volanu kamiona, maštala je od malih nogu, dok je majka prevrtala očima, a ni ocu i bratu, koji su i sami vozači kamiona nije bilo svejedno. Kao uostalom i mužu Vladi kasnije. Ali, imali išta na svetu veće od želje i snova, pogotovo kad je ljubav jaka?
Kad san postane java
Radica, majka jedne devojčice (8) i jednog dečaka (16) ispunila je svoj san i posao poslovođe radnje, zamenila je šoferskom kabinom. Leti krstari po Evropi zajedno sa Vladom, dok svih ostalih meseci radi, kako veli, po lokalu dok je suprug po evropskim drumovima.
- Počela sam da vozim kamion pre dve godine, time sam ispunila svoj dečiji san. Naime, otac mi je šofer, brat mi je šofer, muž mi je šofer, a i sin mi se sprema da bude vozač kamiona - kaže ona na početku razgovora.
Da je lako za volanom, nije, al ako je organizacija dobra, sve se može i postiže. Sa Vladom tokom letnjih meseci obilazi Evropu, a sem rada, kako je rekla, stignu nešto i da obiđu od znamenitosti, naravno ako im je na ruti i ako se ima vremena.
- Sve je stvar organizacije, kada dođe letnji raspust, deca odu na selo kod bake, a suprug i ja idemo zajedno u međunarodnu špediciju, vozimo zajedno. Kada deca krenu u školu, ja se prebacujem u unutrašnji transport i vozim uglavnom dnevne ture, koje završavam uveče, pa sam svako veče kući, kao i vikend - priča Radica.
Kad ima ljubavi i organizacije, nema mesta svađi
Super mama za volanom, svoj radni dan počinje sa prvim petlovima, a završava ga kako kad, zavisno od količine posla koji ima taj dan.
- Radno vreme jedne mame traje 00- 24, svaki dan. Svaki dan mi počinje oko šest kada ustajem, pa sad zavisno gde vozim i kako se organizujem da dođem do odredišta, prve tačke a, pa sve dalje po planu - objašnjava ona.
Za dve godine za volanom, brzo se snašla. Ljubav prema kamionima samo se povećavala kada je počela da se zabavlja sa Vladom. Bila je to ljubav na daljinu.
- Tada sam bila poslovođa u jednoj prodavnici, on je i tad vozio međunarodnu špediciju kao i sad, dolazio je svake druge nedelje, svaki drugi na vikend. Znate, kada znate koga čekate, ništa nije teško. Bitno je da imaš pravu osobu da čekaš, a ja, hvala bogu imam - kaže ona ponosno.
Vožnja u paru
Kada mu je predočila svoju ideju, Vlada je bio zatečen i malo uzdržan, jer je znao koliko je to težak i zahtevan posao.
- Suprug je rekao kako misli da to nije posao za ženu, ali kada je video kolika mi je želja, podržao me je od samog starta i to mi je jako puno značilo i znači.. On je bio tu da mi pomogne uvek oko istovara i utovara - priča Radica kroz osmeh.
U prostoru, gde nema baš preterano puno komfora, tokom letnjih meseci sa suprugom zajedno ide po Evropi. Imaju mini kuhinju, frižider i ono što je najbitnije - slogu i ljubav. A, čarki, usled organizacije i ljubavi, kod njih dvoje nema.
- Mi smo malo specifični, nema kod nas tih sporečkanja. Ali, i kada se nekada dese, razgovor sve rešava - kaže ona kroz smeh.
Kad je tuga, ćuti i vozi
Šoferski hleb, pogotovo kada ga oba supružnika zajedno mese i peku, ima i svoju težu stranu, onu emotivnu u kojoj su misli kod kuće sa decom. Ipak, kako kaže, tehnika danas čini sve to lakše podnošljivijim.
- Sin ima 16 i još je u školi, a ćerka ima osam godina, i oni su tada dok mi vozimo, kod bake i deke. Imamo sad vocap, viber, kameru, a i deca znaju kakav je posao, imaju razumevanja. Čujemo se svaki dan, ima tih momenata, kada je teško, kad dođe nedostajanje, al šta da se radi, sve je to život- priča, dodajući da za sada nisu svo četvoro putovali zajedno kamionom.
Kolege je prihvatile, ali mama se i dalje buni
Kolege vozači su je prihvatili, i kako kaže, drže je ko malo vode na dlanu, lošu reč, onu podrugljivu, nikad nije čula.
- Već dve godine koliko sam za volanom, osim pozitivnih reakcija, nisam ništa drugo doživela. Oduševljena sam sa kolegama, uvek mi pomažu na svaki način. Nikada ni loš komentara, ama baš ništa. Svi oni se ophode prema meni, kao prema bratu.
Jedina koja i dalje ne može da se pomiri sa njenim novim poslom, jeste majka. Navikla je da suprug radi kao vozač, sin, zet, ali zbog ćerke i dalje ponekad vrti glavom.
- Moja majka nije oduševljena što ja vozim kamion, ali bože moj, prihvatila je i ona. Eto, i ja sam majka, ako moja ćerka sutra bude odlučila da vozi kamion, ja ću je podržati - kaže Radica, smejući se.
Drug sa druma
Još jedna stvar koju sa ponosom ističe, jeste angažovanost u organizaciji "Drug sa druma, vozači sa srcem", a iza koje stoji veliki čovek, velikog srca, Petar Vidović iz Bečeja. Naime, već četiri godine vozači okupljeni u ovom udruženju vode računa o kolegama koji su imali nezgode, ali i o njihovoj deci. Ipak, najveća pažnja je usmerena prema porodicama onih kojih više nema.
- Prošle godine je kolega, koji je član od samog početka, dobio šlog. Udruženje je finansiralo celokupno lečenje. Na to sam ponosna, svako od nas zna da u tim, ne daj Bože nikome situacijama, nije sam. Članarina se plaća, ali koliko ko može i ima, 500 dinara, pet hiljada, deset. Dakle, ništa nije moranje i nema neke određene cifre - priča Radica.
Staraju se o porodicama nastradalih kolega
Dotaći dno nije sramota i to se svakome desi, a kada dođe do toga, tu je udruženje, veli. Njihov rad se najviše vidi pred božićne i novogodišnje praznike, kada oblače crvena odela, uzimaju poklone i kamionima ih razvoze po Srbiji, Republici Srpskoj i BiH. No, poklone dobijaju i deca čiji roditelji nisu vozači, ona kojima je pomoć i naša briga najpotrebnija.
- Konvoj sa srcem je posvećen svim našim postradalim ili bolesnim kolegama, odnosno, njihovoj deci. Naime, zadnje četiri godine mi skupljamo sredstva za novogodišnje paketiće, i na taj način im činimo lepšim božićne i novogodišnje poklone. Pored tih paketića koliko nam sredstva dozvoljavaju, mi svake godine izaberemo školu za decu koja su ometena u razvoju, pa i njih obradujemo paketićima.
Pored toga, imamo par kolega iz BIH i Republike Srpske. I tamo nosimo paketiće, pa eto, prošle godine smo jednom udruženju za decu ometenu u razvoju, poslali 120 paketića. I ove godine imamo taj plan - ističe ona.
Paketići stižu i za decu sa KiM
U svom plemenitom cilju, nisu zaboravili ni naše mališane na severnoj srpskoj pokrajini.
- Za KiM smo ove godine poslali 70 paketića, a za nadolazeće praznike planiramo da učinimo isto, i to za jednu školu koja se stara o deci ometenoj u razvoju. Bože zdravlja, ove godine ćemo im poslati oko 200 paketića. Imamo kolegu koji živi dole, i plan je da mu pošaljemo sve paketiće do početka konvoja, 24. decembra. On ima svoju firmu i on će dole da okiti svoja dva kamiona, i da poseti školu dece ometene u razvoju, a biće i na lokalnom trgu - otkriva ona.
Prošle godine tokom trajanja konvoja, društvene mreže su bile prepune snimaka reakcije mališana širom Srbije kada ih ugledaju na ulici. Ipak, dosta je emotivnije kada započne priča o njihovim roditeljima.
- Mališani sjajno reaguju. Prošle godine je prvi put krenuo konvoj, bio je nabijen emocijama. Deca su presrećna, išla sam ja prva kao "Šofer Mrazica", pa onda iza kolega "Šofer Mraz". Bili su iznenađeni, skakali su od radosti. Ima tu o starije dece, koja su svesna svega, pa kad se spomenu njihovi očevi kojih više nema, nastupi i tuga, neke pomešane emocije. Mi se čujemo sa njima, pitamo da li im nešto treba, da li se radi o lekovima, potrošačkoj korpi ili dete želi da polaže za C kategoriju, tu smo za sve, a majke su oduševljene - objašnjava Radica.
Kad vozač pogine, najbrže se zaboravlja
Da je lako nije, al kad imate cilj, umor se zaboravlja. Posebno jer znaju koliko taj dolazak i paketić znače.
- Znate, surovo zvuči, ali je istinito - naš kolega kada umre, on se najbrže zaboravlja. I onda se čujete sa njihovim ženama, decom i shvatite koliko im to znači - kaže ona, i ističe da se na taj način trude da daju porodicama preminulih do znanja da se njihovih najmilijih i seća.
A da nisu sami u ovoj misiji, da je njihova ideja prepoznata, svedoče i donacije ljudi zlatnog srca, kako običnih građana, tako i špediterskih kompanija. Ipak, ističe da je uvek svaka pomoć dobrodošla.
- Radimo licitacije na kojima prodajemo stvari, onda imamo nekoliko transportnih firmi koji su tu uz nas četvrtu godinu za redom, učestvuju sa donacijama. Ali, kako se ideja širi, potrebna nam je dodatna pomoć, i ovim putem pozivam transportne firme da nas podrže. Ovo je jedan veliki projekat, prošle godine smo prešli 3.200 kilometara, bili smo u 14 gradova, a u 10 smo imali i defile - priča ona.
Konvoj kreće 24. 12. iz Bečeja
Ove godine, konvoj u Srbiji kreće 24 decembra, za Katolički Božić, a završavamo se za naš Pravoslavni. 24.12. kreće iz Bečeja, gde je udruženje "Drug sa druma" i osnovano. U planu im je da obiđu više gradova po Srbiji, a onda 31. decembra dolaze u Beograd, gde organizuju defile okićenih kamiona.
- Bilo bi lepo da nam se jave kolege iz Beograda da to bude još lepše. Nakon druženja članova, 3. januara, krećemo sutradan dole ka gradovima u Srbiji. Završavamo konvoj u Surdulici na naš Božić, 8. januara - ističe Radica.
Na kraju razgovora podelila je i jednu emotivnu priču, apelujući na sve ljude dobre volje da se udruže sa njima u misiji.
- Imali smo donaciju jednog penzionera, sam je čovek uplatio, nema veze sa špediterstvom. Bila sam jako ganuta kada sam to videla, nije bitno kolika je suma bila, važna je namera. Volela bih da ljudi, koliko ko može, podrži našu ideju i da deci učinimo praznike lepšim. 50, 100, 1000 dinara, nebitno, koliko ko može i koliko je u mogućnosti. Mi smo transparentno udruženje i u svakom momentu na našem sajtu možete da vidite kako idu sredstva, sve ide preko računa, nema nikakvih donacija na ruke - rekla je Radica na kraju razgovora.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
