1.Pržibabe, zločinci i reketašiHajduci su najčešće birali usamljene kuće, a onda domaćine pekli usijanim verigama i tukli ih dok im ne bi uzeli sav novacU Srbiji su u 19. i prvoj polovini 20. veka postojale grupe odmetnika koji su od slavnih boraca protiv Turaka iz ranijih vremena, o kojima su spevane brojne narodne pesme, zadržali smo ime - hajduci. Odmetnici od zakonaMeđutim, ovo su bili ljudi koji su se odmetali od zakona i vlasti ne da bi se borili za slobodu, kao njihove preteče, već da bi pljačkali svoje sunarodnike. Srpske vlasti dugo su se borile protiv ovih hajduka, i tek sredinom 20. veka, po završetku Drugog svetskog rata, uspeli su da ih se reše. Ali ne potpuno - poslednji hajduk na ovim prostorima bio je izvesni Jovica Borogić, imućni seljak iz Neresnice, koji se odmetnuo 1981. godine. Kao prvi hajduk posle skoro četiri decenije, a zbog „dvostrukog života koji je vodio držeći se nazadnih relikata sredine, u kojoj se javlja hajdučija sa svim njenim negativnim simbolima i ispoljavanjima“ osuđen je na smrtnu kaznu 26. novembrra 1982, ali ga je Ivan Stambolić, u to vreme predsednik Predsedništva Srbije, pomilovao pred odlazak s vlasti...U hajduke su se mahom odmetali mladi, zdravi, okretni i snažni momci, ali i sredovečni ljudi. Starijih nije bilo, osim ako ih neka velika nevolja ne bi oterala u šumu, ili su bili toliko srećni da su u hajdučkoj družini ostarili.Fizička spremnost, da budu “kadri stići i uteći”, bila je uslov preživljavanja. Međutim, kao i u svim situacijama, i ovde je bilo izuzetaka od pravila. Hajduk Despić, Sremac koji je u Srbiju prelazio samo da bi pljačkao, imao je kilu i zato je uvek jahao na konju. Ipak, to mu nije smetalo da godinama bude strah i trepet Mačve...Bilo je među hajducima i ljubavnih i bračnih parova, supružnici Kobiljac, hajduk Petar i hajdučica Milja, recimo. I oni su u Srbiju dolazili isključivo radi razbojništva, a živeli su u Vlaškoj.Svi sa selaSvakako, zanimljivo je to da u hajdučiji stanovnika varoši nije bilo - svi hajduci od reda bili su sa sela. Njihovi poduhvati nisu bili mnogo maštoviti - obično bi manja grupa napala usamljenu kuću i primoravala ukućane da odaju gde kriju novac i stvari od vrednosti. Informacije su od ukućana iznuđivane torturom, najčešće usijanim gvožđem s ognjišta, zbog čega su mnogi hajduke zvali pržibabama. U jednom policijskom zapisniku ostalo je zabeleženo da su hajduci iz sela Zlakusi “domaćina pekli usijanim verigama, tukli ukućane i iznudili 600 dinara u novcu razne monete, jednu čuturu rakije, jedan detinji zubun u vrednosti od 10 dinara”.Hajduci su do plena dolazili i otmicama bogatijih ljudi i njihove dece i uzimanjem otkupnine za njih. Nekad je bila dovoljna pretnja viđenijem domaćinu da će mu se udariti na kuću i porodicu ako ucenu ne plati. Naravno, ni klasične zasede i pljačke na drumovima nisu im bile strane.Slaba državaHajdučija je bila moguća zahvaljujući nepostojanju i slabosti državne vlasti u nerazvijenim i slabo naseljenim delovima zemlje, a bila je najraširenija u istočnoj Srbiji, mada ju je bilo i u Požarevačkom, Smederevskom, Užičkom i Rudničkom okrugu. Drugi uslov za njeno postojanje bila je i podrška lokalnog stanovništva, koje se hajduka plašilo, ali je od njih i dobro živelo, jer je na jatake odlazio veći deo napljačkanog plena.Naličje ovoga nahodilo se u činjenici da su troškovi potera za hajducima padali na teret sreza, odnosno njegovih stanovnika. Srez je plaćao oficirske dnevnice i ishranu i smeštaj vojske kad bi je vlada angažovala u suzbijanju hajdučije, a takođe i naknadu pojedinih vidova štete koju hajduci prouzrokuju.2. Milan Brkić ubijao za političareHajduk iz tabanovačke opštine u šumi je bio 951 dan, a za to vreme počinio je oko 50 najgorih zločina, neke i za račun crnogorskog vladaraTačno 100 hajduka izvedeno je pred prvostepeni sud u Čačku u velikom procesu 1. septembra 1897. godine. Među okrivljenima našle su se i četiri žene - majka sa dve ćerke i jedna starica. Sud je imao veoma složen posao, jer je optužnicom bilo obuhvaćeno 180 krivičnih dela izvršenih tokom nekih pet godina pre suđenja, među njima devet razbojništava s ubistvom, šest ubistava, tri pokušaja ubistva, 75 razbojništava... Među glavnim optuženima bio je i Milan Brkić.Nameštena pucnjavaPera Todorović u svojim “Malim novinama” pratio je iz dana u dan ovo suđenje, sve dok 11. oktobra nije objavljena presuda. O Brkiću je, između ostalog, napisao i ovo: “Odmetanje Brkićevo u hajduke dogodilo se ovako. U početku 1894. godine bili su izbori u opštini tabanovačkoj, i tu dođe do gužve. Brkić je bio u redovima radikalskim, i kao mlad i bujan čovek, jurne, dočepa i pocepa izborna akta. Novoizabrani kmet napadne Brkića, dođe među njima do psovke i pretnje. Malo posle toga kmet optuži Brkića da ga je hteo ubiti i pokaže jednu rupu u zemlji gde je udario kuršum. Brkić i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, no da je kmet sam ispalio kuršum u zemlju samo da njega okrivi. I zbilja, bio je okrivljen za pokušaj ubistva i zatvoren u Požegi. Brkić pobegne iz pritvora, ode u selo Paprište, naoruža se i od tada hajdukuje. Hajdukovao je 951 dan. I za to vreme učinio oko 50 najstrašnijih zločina!”Poslednji zločin družine Milana Brkića bilo je ubistvo učitelja Marka Backovića u rudničkom selu Moravici, avgusta 1896. Backović, inače Crnogorac, bio je politička opozicija crnogorskom knjazu Nikoli Petroviću. Izbegao od progona u Srbiju, tu je pisao pamflete protiv crnogorskog vladara. Ranko Tajsić, istaknuti član Radikalne stranke Nikole Pašića, a pouzdanik knjaza Nikole, angažovao je Milana Brkića da Backovića likvidira. Zauzvrat, obećao je Brkiću da će ga prebaciti da zimuje u Crnoj Gori...Brkić je sve ovo izneo u istrazi, ali je na suđenju iskaz povukao, pa je Tajsić oslobođen zbog nedostatka dokaza i ubrzo se sklonio na Cetinje. A kad je suđenje završeno, i hajduci povešani, predsednik čačanskog suda koji je sudio Tajsiću i drugima Miodrag Protić stradao je od hajdučke ruke. Njegova pogibija tumačena je kao političko ubistvo...Krvožedna zverNa procesu u Čačku, pored Brkića na klupi nije sedeo jedan od njegovih drugova, hajduk Dmitar Kolar, čuven po svojoj svireposti. On je ubijen u policijskoj poteri dve godine ranije.Kolar je bio iz Dobrinje, rodnog mesta Miloša Obrenovića, i važio je za najsvirepijeg i najgroznijeg od svih hajduka koji su se u ondašnjih deset godina pojavili u užičkom kraju. Jedan hroničar beleži: “Bio je više krvožedna zver nego čovek. Znao je da ubije čoveka za najmanju sitnicu, a u mučenju najomiljenija metoda mu je bila usijano željezo. Znao je usijati verige i njima opasati golog čoveka ili usijanim mašicama žrtvi otkidati parče po parče mesa.”Pera Todorović zabeležio je da su hajduci tokom procesa u Čačku ostavljali utisak mračne ravnodušnosti: “Iako su izvršili svirepa ubistva, kod njih nije bilo kajanja, ali je bilo do kraja nade da će im s najvišeg mesta stići pomilovanje.”
LAŽNI POKUŠAJ UBISTVAPosle izbora 1894. novoizabrani kmet napadne Milana Brkića da ga je hteo ubiti. Ovaj je uhapšen, pa je iz zatvora pobegao i odmetnuo se u hajduke. Čak i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, pisao je Pera Todorović.
RASELJAVANJE SELA JATAKAPosle ubistva jednog seoskog starešine, glava Nikole Jevđevića je ucenjena, ali ga to nije nateralo da se primiri. Naprotiv, hajduci čiji je bio harambaša postajali su sve drskiji. Toliko da je 1871. Narodna skupština donela odluku da se meštani dva sela u kojima je imao jatake rasele.
4. Negotinski razbojnici tajno pogubljeni
Prvo ubistvo Koprcanje na vešalimaUBISTVO I KAPARADimitrije Trailović na sudu je ispričao: “Jedan seljak me je nagovarao da ubijem jednog čoveka i da ću za to dobiti nagradu 3.000 dinara. Naravno da u početku nisam na to pristao, ali na njegovo navaljivanje, kao siromah čovek, pristao sam najzad. Nikakve kapare nisam primio...”
5. Čaruga otmen i pod vešalima
Beg od kuće Pomagao dželatuRAZBOJNIK I LIFERANTKad napada sneg i skrivanje u šumi postane nemoguće, Čaruga silazi u grad. Jednom je drvoseča, a drugi put, u leto 1922, pojaviće se u Zagrebu kao ugledan poslovni čovek iz Vinkovaca. Para ima, a brzo je stekao lepe manire, pa ga visoko zagrebačko društvo lako prihvata. Postaje i liferant za vojsku!
6. Braća Barbulović i rat u Ćirikovcu
Štitili ih seljaci Izložena telaNIŠTA NISU ČULIU jesen 1928. žandarmi su opkolili Dimitrija i Trifuna Barbulovića u kući sestre predsednika opštine, ali su braća pred jutro uspela da pobegnu. Iako je pucnjava trajala celu noć, nijedan seljak vlastima nije pritekao u pomoć. Na docnijem saslušanju izjavili su da “ništa nisu čuli”.
SLAVNE PREVAREHronike bulevarskih listova bile su pune opisa podviga homoljskog Dilindžera: Babejić se prerušio u žandarmerijskog majora i posetio sreskog načelnika koji ga juri, a na rastanku mu pod pepeljaru ostavio cedulju sa svojim potpisom... Babejić, preobučen u gospodina, ručao u beogradskom restoranu, a kad je otišao, konobari ispod tanjira našli cedulju na kojoj piše da je tu ručao Babejić... Glava Ivana Babejića bila je ucenjena na 150.000 ondašnjih dinara.
