Kad je stogodišnjak Panto Vranešević iz Šajinovaca ispod Zlatibora slavio svoj prvi Božić, Prvi svetski rat još je uveliko trajao. Stotinu godina kasnije, deda Panto u zdravlju i veselju slavi svoj 100. Božić.
- Prvi, i drugi i treći Božić nisam zapamtio, ali stoti mi je kao i peti i sedmi i deseti i trideseti. Ista radost u mom srcu zbog praznika, zbog toga što je porodica na okupu, isti onaj duboki osećaj da je Božja milost uz nas i u našoj kući - kaže deda Panto.
Prvi Božić koga se seća bio je 1920. i neke godine.
- Bio sam mali, na Badnji dan otac me poveo da sečemo badnjake... Upregao volove, bili s nama i komšije, isekli badnjake, posle otac i komšije zaseli pod borove pa zapevali, sad kao da čujem njihovu pesmu. Posle otac kod kuće zaklao ovcu, bilo žao i njemu, bilo i nama deci. Radujem se Božiću i stotom kao i desetom - bistrog uma, razgovetno, do poslednjeg detalja opisuje deda Panto prvi Božić koga se seća.
Od stotinu Božića u srcu i duši dede Panta ostalo stotinu tovara dobrote koju on nesebično deli svima koji zakorače u njegovu 100 i kusur godina staru brvnaru pod Zlatiborom, čak i onima koji pored brvnare samo prođu.
- Najvažnije kroz čitav ovaj moj dugi vek bilo mi je da budem dobar čovek, da nikog ne prevarim, da mi se kuća razaznaje u selu po dobru i poštenju, da budem nesebičan, da iz duše isteram svaku zavist i pakost - kaže ovaj stogodišnjak.
Seća se dobro i ratnih Božića 1940-ih godina, i Nemaca, nemaštine, i Božića posle Drugog svetskog rata i komunista, kad se u badnjake nije ni smelo ići, nego su se i Božić i Vaskrs i krsna slava obeležavali potajno, da malo ko u selu zna.
- Božiće pamtim po radosti... Nas osmoro dece bilo, majka za Badnji dan odnekud stvori i pasulja i krompira, ispeče pitu, a za Božić vidimo i mesa posle dugog posta - priseća se deda Panto svojih stotinu Božića.
Najlepši period života bio je, veli, 1938. i ‚39. godine, kad je bio vojnik, dobio uniformu, kožne čizme, pa svaki čas išao do Bleda da čuva mladog kralja.
- Takva vremena bila, bili smo zadovoljni na ono malo što smo imali. I takav sam bio kroz čitav život, nisam mnogo želeo pa nisam zbog toga mnogo ni patio što nemam - priča.
U 101. godini zdravlje ga, iako hoda sa dva štapa, služi dobro. U familiji on je prvi prekoračio sto godina...
- U svemu sam kroz život bio umeren, i u piću, i u jelu, i u radu, i u brizi... - kaže Panto.
Sa suprugom, koja je umrla pre desetak godina, izrodio je troje dece, sada ima šestoro unuka i osmoro praunuka, od praunuka Vladimira očekuje da se oženi a zatim i da dobije čukununuke. U životu samo za jednim žali:
- Žao mi je što još koju parcelu zemlje nisam kupio i žao mi što ne mogu više da radim kao nekad!
Z. Šaponjić - Foto: Z. Šaponjić
Radost
NA BADNJE VEČE VRUĆA RAKIJA
- Na Badnje veče obavezno popijem jednu vruću rakiju, na Božić još jednu... Na Božić bićemo svi oko stola, pomolićemo se Bogu prvo za zdravlje, za sreću i berićet u kući, zahvaliti se Gospodu za sva dobra koja nam je dao i udelio. Bogu hvala, mlađi me poštuju, a i ja sam ponosan na njih, porasli su u dobre ljude, poštene, i to je najvažnije - kaže deda Panto, koji je u životu bio i kiridžija, i katrandžija, aščija, rabadžija, orač i kopač, seljak...
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(VIDEO) KAD SRBI PROSLAVLJAJU MORA DA GRMI: Njegova čestitka za najradosniji hrišćanski praznik nasmejala je celu Srbiju!
