Predstavlja se kao Slobodan Milošević, a ko se zapravo krije iza ovog profila i mnogi nepoznati detalji objavljeni su u intervjuu za Vice.
Reci mi koliko imaš godina i odakle si?
40, nažalost. Iz Beograda. Tašmajdan, a posle Vukov spomenik. Daleko sam odmakao, prilično.
Kako se onda desio Slobodan Milošević na tviteru? Kako ti je takva ideja uopšte pala na pamet?
To su bili neki počeci Tvitera kod nas i imao sam ideju da možda može da bude interesantno da se napravi nalog koji bi tvitovao "iz lika". Mislim da mi je Milošević prvi pao na pamet, kao neka vrsta moje male i besmislene osvete. Nije bilo nikakvih velikih ambicija, to je bio više eksperiment, sociološko-psihološki, u neku ruku. Ljudima se to dopalo, počeli su da me pominju, preporučuju jedni drugima, kao kad kamičak napravi koncentrične talase koji se šire. Vrlo brzo sam shvatio da je tvitovanje iz lika prilično naporno i suštinski besmisleno, a u neku ruku i kontraproduktivno. Ljudima je Sloba postao simpatičan.
Ali u svemu tome, ako se tebi ljudi obraćaju kao stvarnom liku Slobe da li se to pokazuje i u tvom tumačenju lika? To jest, da li u tome što iz lika Slobe s vremena na vreme progovaraš ti, da li se nekada Sloba pojavi u tvom stvarnom životu?
Zapravo je obrnuto, 98% vremena su tvitovi koji nemaju veze sa Slobodanom, ali imaju jednu neobičnu dimenziju jer su sa njegovog naloga. Danas se retko desi da nešto tvitujem kao da on govori, i to uglavnom kad postoji baš dobar povod, ali suviše je naporno tumačiti stvarnost kroz prizmu njegove psihe i onda to pretvarati u tvitove, tako da to ni ne radim. Logično pitanje je "pa šta će ti onda Sloba", ali nemam dobar odgovor na to. Njega sam nasledio kao posledicu odluke koju sam svojevremeno napravio nakon razmišljanja koje je trajalo oko sedam sekundi.
Takve odluke su uglavnom najbolje. Ili najgore.
Ne mislim da je odluka bila loša, ali nisam neki ljubitelj Slobodana Miloševića na tviteru... Sa druge strane, nema sumnje da je on pomogao da stvari koje govorim budu primećenije, makar je tako bilo na početku. Sada je to neka sasvim druga priča i igra velikih brojeva.
Da li si nekada pomislio da ugasiš nalog?
Jesam, više puta. Čovek se zasiti i torte ako je jede svaki dan, a kamoli toga da svakodnevno deli svoja nebitna smatranja sa ljudima koji se većinski ne slažu sa njima. Potrebna je posebna vrsta mazohizma da bi se to radilo.
Vrlo često imaš sklonost da upotrebiš pežorativne atribute kada govoriš o sebi.
Me možeš ti mene toliko da ceniš koliko ja mogu da ne verujem u sebe. Taj nalog je od virtuelne hoklice na koju bih se popeo da vičem o stvarima koje mi smetaju (jer je besmisleno da vičem na televizor), postao nešto slično, ali za grupu ljudi koja, slažem se, nije mala i koja se oseća bolje kada čita nešto što je možda vešto ili duhovito sročeno, a sa čime se oni slažu ili sa čime mogu da se identifikuju. Sa druge strane, tako se formira echo chamber, a jedino ishodište echo chambera je razočaranost . Tako da nije loše pitanje o svrsishodnosti onoga što radim.
Vidiš, logično sledeće pitanje: koliko ljudi oko tebe zna da si ti Slobodan Milošević?
Definiši "oko tebe". I posle svih ovih godina, vrlo ih je malo, možda desetak ili petnaest.
Koliko dugo niko nije znao?
Sigurno dve-tri godine. Često mi se dešavalo da ljudi prepričavaju moje tvitove meni.
Koliko su bili iznenađeni oni kojima si to otkrio?
Bili su zapanjeni, svaki put i, koliko god to glupo zvučalo, oduševljeni i naravno, a to je deo ljudske psihe, srećni što su postali deo neke tajne. Svestan sam koliko ovo pretenciozno zvuči, naravno.
E sada, da li smemo da kažemo tvoje ime?
Ne mora ni ime, ako malo bolje razmisliš. Šalim se, ali nema potrebe zapravo znaš kao, da li je Marko, Nikola ili Konstantin, koga briga.
(Kurir.rs/Vice)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI: Evo kada će Beograd dobiti gradonačelnika
